Србија је 90-их одолевала рату западне олигархије, оличене у НАТО пакту, против Југославије и српског народа, на свим фронтовима – најстрожим санкцијама у историји, најстрашнијим политичким притисцима, најбруталнијој медијској сатанизацији, агресији уз коришћење фашиста, терориста и највеће ратне машинерије свих времена. Уз све то, измислили су и свој квазисуд – нелегални Хашки трибунал и као кукавичје јаје га подметнули Уједињеним нацијама, да им послужи да за све њихове злочине буду осуђене њихове жртве – Срби.
Одолевали смо, и то успешно, иако реалне спољне подршке готово да није било, управо зато што смо имали моралну државу, засновану на нашим духовно-моралним вредностима, са ефективним механизмима социјалне правде.
Брутални спољни притисци и уцене довели су до тога да се током 90-их позитиван природни прираштај становништва, присутан у целом периоду од Другог светског рата, преокренуо у минус. А у демографски понор смо упали после обојене револуције 5. октобра 2000. Изумирање становништва је убрзо достигло страшну цифру од око 36.000 људи годишње, односно 100 људи мање дневно. И тај тренд се одржава до данас (осим у периоду пандемије ковида, када су се цифре удвостручиле). За четврт века нас је за милион мање!
Шта нам је донела обојена револуција? Најтачније би било рећи – окупацију и колонизацију. Србија је почела да живи, односно изумире, по правилима и за рачун својих непријатеља и непријатеља човечанства. Србији је намакнута омча око врата.
Недавно укинути „Јуесејд“ је најбоља парадигма. Под фирмом „помоћи“ за „демократски и економски развој“, стварају се бројне западне агентуре, које намећу систем који ради у корист метропола, а на штету Србије. Исти посао као „Јуесејд“, радила је, и наставља да ради Европска унија, са својим бројним бирократским механизмима. То је неумољиво, бесомучно и без изузетака, трајало 12 година.
Тако смо изгубили право да самостално водимо своју развојну, економску и кредитно-монетарну политику. Држави, односно њеној централној банци, забрањена је примарна емисија, односно сопствене инвестиције. Пошто је практично укинут суверени одбрамбени и безбедносни систем, под контролу колонијалних господара са нарочитим садизмом је стављен читав образовни систем (као и организација науке и културе).
Нагомилано народно незадовољство геноцидним последицама окупације и колонизације, довело је до смене „жуте“ марионетске власти 2012. године. На власт су се вратиле странке које су владале у херојском периоду 90-их, али значајно реформисане, са промењеним односом снага и спремношћу на сарадњу са западним центрима моћи.
У међувремену, наши историјски савезници и пријатељи, Русија и Кина, заузели су кључне позиције на међународној сцени и постали главни мотор за стварање Новог, праведног света. Нове власти су разумеле ту промену чим се догодила и успоставиле су односе стратешког партнерства са овим државама, стварајући тако моћан замајац за обнову суверенитета Србије. Не само да је Србија стекла снажан и поуздан извор подршке у међународним форумима и да је успостављена сарадња у војној и безбедносној сфери, него су управо значајне инвестиције из ових земаља, а пре свега сарадња са Русијом у енергетском сектору, пресудно утицале и на повећање обима инвестиција из западних земаља. Тиме је Србија постигла да има значајан економски раст, иако без крупних домаћих инвестиција и још увек заробљена у колонијалним кредитно-монетарним оквирима.
Ипак, коруптивни, експлоататорски и уцењивачки механизми западног утицаја остали су нетакнути. Успеси Србије у обнови суверенитета и на економском плану допринели су да ови убиствени механизми појачају своје деструктивно дејство. Негативне појаве у српском друштву, од социјалних проблема до корупције и појачаних притисака на Србе на Косову и Метохији и у Републици Српској, производ су западног утицаја. Те појаве изазивају масовно незадовољство грађана, које западни агентурно-пропагандни механизми усмеравају искључиво против власти. Вештачки се подстиче тотална поларизација у друштву за и против власти, а да се притом ни једна ни друга страна углавном не осврћу ни на однос према Западу, ЕУ и НАТО који је у огромној већини народа негативан, ни на однос према Русији, Кини и БРИКС, који је у огромној већини народа позитиван. Западу је дакако циљ да се не испољи расположење већине српског народа и он у том смислу делује на обе стране.
Зато се на чињеницу да се у последњих неколико година петина преосталих Срба иселила са Косова и Метохије нико озбиљно не осврће, „патриотски“ студенти трче у Стразбур и Брисел, а председник је принуђен да после храброг одласка у Москву на прославу 80. година Победе над фашизмом, тихо и без најаве оде и у Одесу, на састанак балканске солидарности са фашистичко-терористичким кијевским режимом.
Овде се мора напоменути да политика „уласка у ЕУ уз непрекинуту сарадњу са Русијом и Кином“ није у потпуности београдски изум, него да је ранијих година позитивно сагледавана и у ове две велике земље, а да је њеном опстанку у немогућим условима, парадоксално, допринела ескалација прокси рата између НАТО и Русије на тлу Украјине. У смислу: „најмудрије је сачекати да се то оконча“.
Данас, када је Америка окренула леђа ратној политици и наметању свог система другим земљама, нашу позицију отежава прегруписавање агресивне западне олигархије и допунска очајничка и губитничка милитаризација у Западној Европи, усмерена против Русије, али и против сваке независне политике на европском тлу, услед чега долази до бурног заоштравања прилика у целом српском свету.
Србија је безброј пута у својој историји била принуђена да чини компромисе. Али Србија је опстала у условима у којима неки други народи не би, управо због свог непоколебљивог и непобедивог слободарства. И данас, у још једном тешком тренутку, треба нам управо то – да јасно изразимо да нам је главни циљ да уклонимо омчу око нашег врата и да у том циљу морамо да се снажно зближимо са пријатељима и удаљимо од непријатеља.
Србија, као весник Новог света равноправних, који предводе Русија и Кина, треба у њему да заузме почасно место. Зато нам треба јединство око наших историјских циљева, треба нам саборна демократија, у чијем средишту ће бити нови саборни покрет. Ојачаће Србија када храбро и поносно устанемо и себи и свету јасно кажемо да омчу више нећемо. И бићемо слободни. А да ли ће омча да испари, да се одвеже или ће бити пресечена, остаје да се види. А то и није толико битно.
