Поводом 80. годишњице слома фашизма, Први покрет за Србију и Српско-руско братство организовали су 14. маја у Београду, свечану трибину под насловом „Тековине и путокази Велике Победе“.
После интонирања химни Србије и Русије, окупљени су минутом ћутања одали почаст војницима и официрима Црвене Армије, Народноослободилачке војске Југославије и свим антифашистичким борцима који су дали своје животе на бојним пољима у Другом светском рату, као и борцима погинулим одбрани од агресије НАТО и његових неонацистичких марионета и током специјалне војне операције за заштиту Донбаса од украјинских неонациста.
На свечаној трибини су говорили Амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, председник Клуба генерала и адмирала Србије генерал-мајор др Лука Кастратовић, чланови председништва СУБНОР-а Србије пуковник Золтан Дани и Драгољуб Ђорђевић, председник Првог покрета за Србију Владимир Кршљанин.
Кључне тачке из обраћања Амбасадора Александра Боцан-Харченка:
✦ Дан Победе је најважнији празник за цело човечанство. Заједничко обележавање 80. годишњице Победе над фашизмом у Србији одржано је на најдостојанственији начин у складу са нивоом наших билатералних односа. Од посебног значаја је било учешће Председника Србије Александра Вучића на свечаним догађајима у Москви, на које је он стигао упркос спољном притиску. Председник Русије Владимир Путин је истакао да такви потези у садашњим условима сведоче о лидерству заснованом на снази духа, а не само на званичном статусу.
✦ Запад није успео да извуче поуке из трагедије Другог светског рата. Тамо су већ 1940-их година почели да одступају од принципа мирног суживота и кројили планове за напад на СССР. Даљи развој догађаја показао је систематско занемаривање историјских лекција. Уништење Југославије, подстицање војних сукоба у њеним бившим републикама, успон неонацизма – све су то карике у истом ланцу. Догађаји око Украјине су још једна манифестација старе жеље да се Русији нанесе „стратешки пораз“.
✦ У послератним годинама мир у Европи је обезбедила војно-политичка равнотежа, која је омогућила одржавање стабилности током неколико деценија. Међутим, осамдесетих година прошлог века у СССР-у појавиле су се илузије да се односи са западним блоком могу градити без одржавања равнотеже снага, на бази поверења. Као одговор, Москва се суочила са ширењем НАТО-а, укључујући и на рачун три бивше совјетске републике, као и са покушајима да се у алијансу увуче и Украјина, што представља директну претњу Русији.
✦ После Другог светског рата створен је међународни систем безбедности, чији је кључни елемент постала Организација Уједињених Нација. Међутим, улога и значај УН су угрожени због деструктивног понашања појединих земаља које покушавају да замене Повељу Организације озлоглашеним „поретком заснованим на правилима“.
✦ Русија пажљиво прати поуке Другог светског рата и последњих деценија. Председник Владимир Путин је ставио акценат на јачање Оружаних снага и осигурање одбрамбене способности земље. Москва се залаже за очување централне улоге УН у међународним пословима, активно учествује у формирању мултиполарног света заснованог на сувереној једнакости држава и узајамном поштовању њихових интереса.
* * *
Обележавање осамдесете годишњице победе над фашизмом значио је преокрет у борби против прекрајања историје, нагласио је генерал др Лука Кастратовић, председник Клуба генерала и адмирала.
„Поражене снаге у Другом светском рату нашле су уточиште у САД. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, те снаге су се вратиле у Европу и постепено у политичке програме уграђивале идеологију обнављања фашизма, односно нацизма“, рекао је Кастратовић.
Парада поводом осамдесете годишњице победе над фашизмом показала је да је свет одлучан да се супротстави обнављању фашизма и нацизма, као и да се заустави америчка политика сарадње на бази диктата и послушности, већ да се развија сарадња на бази поштовања суверенитета и интереса свих, додао је он.
За пуковника Золтана Данија, члана Председништва СУБНОР Србије, Дан победе је тековина која се не сме заборавити – примери борбе против фашизма и нацизма треба да укажу младим генерацијама како се брани отаџбина, јер од тога ће, како је рекао, зависити одлучност младих да бране земљу, уколико то затреба.
На Западу спремност да се брани земља не постоји, о чему сведоче бројна истраживања јавног мњења спроведена у последње време. У Русији ставр стоји другачије зато што се, према Данијевим речима, поштује традиција.
* * *
Доносимо и цело излагање Владимира Кршљанина:
„Дан победе у Другом светском рату је без сумње најзначајнији датум у историји човечанства. То је истовремено и најзначајнији датум у српско-руским односима, јер то је била заједничка победа. СССР, Црвена армија и руски народ су извојевали ту победу и спасили и себе и читав свет. Цена је била огромна, неупоредива са било чим, и пре, и после тога, што значи и да је опасност била највећа могућа. Свој удео у победи имали су многи народи, велики и мали, али сразмерно највећи удео од свих европских народа, имао је управо, и не случајно, братски српски народ.
Управо зато велики значај имају присуство председника Србије на прослави 80. годишњице Победе у Москви и његови разговори са председником Путином о будућим односима, у којима борба против ревизије историје заузима посебно место.
Наше братство је у ХХ, а и у овом веку, имало огромне подвиге у ратовима, али није имало много среће у миру, највише због западних уцена и интрига. Загледајмо се овим поводом у Други светски и у овај рат, јер историја се понавља.
Верујући у сигурну победу Совјетске Русије, српски народ, Црква и војска су 27. марта 1941. одбацили потписивање Тројног пакта, а затим су се, масовније него ико у Европи, дигли на устанак. У почетку смо имали два устаничка покрета, што неки и данас пренаглашавају, заборављајући да су се током рата, и упркос страшним међусобним сукобима подстакнутим западним идеолошким и другим утицајима, та два покрета слила у један, јер је већина четника прешла у партизане (током рата, у јединице НОВЈ прешло је 727 њихових официра и много хиљада бораца), односно сви који су заиста желели да се боре против фашизма и окупације, прешли су у јединице које су се ефективно бориле и које су имале подршку савезничких сила, а од септембра 1944, и самог краља. Још је већи искорак учињен у борби за стварање Републике Српске, када је могућност сукоба између Срба унапред избегнута.
Априлски рат је трајао само 12 дана, од 6. до 17. априла 1941. године. Отпор су пружали практично само Срби. Не дуго, али жестоко. На пример, за само једну недељу отпора ратног ваздухопловства, немачке снаге су изгубиле 164 авиона – приближно 10%.
Немачка се светила за Версај и посебно се светила Србима – и за Први светски рат и за 27. март. Заједно са огромним немачким трупама, Југославију су напали и Италија и њихови савезници, Мађарска и Бугарска. Део Словеније је анектирао Рајх, Приморје, Црну Гору и Косово је окупирала Италија, а у центру земље је створена наводно независна фашистичка „држава Хрватска“, најстрашнија геноцидна машинерија у фашистичкој Европи. За “Србију” је проглашен само њен централни део, окупиран од стране Немачке, а своје комаде су добиле и Мађарска и Бугарска. Деведесетих година, НАТО је покушао да све то понови.
Ипак, 27. март, априлски рат и њихове страшне последице, одложили су за неколико месеци планирани напад Немачке на Совјетску Русију и тиме јој дале могућност да се боље припреми за рат.
После напада Немачке на СССР, у Србији је избио масовни устанак. Велики успеси устаника и ослобођени делови Србије приморали су Немце да вишеструко повећају своје окупационе снаге. На територији окупиране Србије примењена је Хитлерова директива „31а“ од 16. септембра 1941. године: стрељати 100 талаца за сваког убијеног и 50 за сваког рањеног немачког војника. Као резултат сурове одмазде и немачке офанзиве, устанак у Србији је угушен, а преостале партизанске снаге су се повукле у Босну, где су уз много тешкоћа одолевале непријатељским офанзивама, али су се одржале до 1944. године и приближавања Црвене армије источним границама Југославије.
Наше оружане снаге тог времена званично су се звале НОВ и ПОЈ (Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије). У првој етапи борбе, у првим месецима након устанка, постојали су само локални партизански одреди. Друга етапа је почела на Стаљинов рођендан, 21. децембра 1941. године, формирањем Прве пролетерске бригаде, као прве јединице регуларне војске, у селу Рудо (сада у Републици Српској). Занимљиво је да је Титова историографија касније овај датум заменила за 22. децембар, и тај датум се славио као Дан армије све до краја постојања Југославије. Од 1. новембра 1942. године почиње трећа фаза – формирање дивизија и корпуса. А средином 1944. године, четврта фаза је била формирање армија и армијских група. Од 1. марта 1945. године, НОВ и ПОЈ су почеле да се називају Југословенска армија. Број бораца је растао, са 80.000 крајем 1941, 100.000 у октобру 1943, 500.000 у октобру 1944. до 800.000 на крају рата. Током рата, партизанска војска је била потчињена Врховном штабу, који је бројао око 30 људи, а на челу су били командант Јосип Броз Тито као вођа КПЈ и начелник штаба Арсо Јовановић као професионални официр. Арсо Јовановић је убијен 11. августа 1948. године док је покушавао да побегне у СССР преко Румуније.
У септембру 1944. Тито се састао са маршалом Толбухином у Румунији, а одмах затим са Стаљином у Москви. Сви важни аспекти Београдске операције договорени су између Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије и уз учешће Бугарске војске. Бугарска војска је одиграла улогу у ослобађању важних градова на југу Србије – Ниша и Лесковца, док су у биткама за ослобођење Београда директно учествовале само Црвена армија и НОВЈ.
У кључној Београдској операцији, наше снаге су имале 590 хиљада људи (Црвена армија – 190 хиљада, НОВЈ – 400 хиљада), 3.640 топова и минобацача, 520 тенкова и самоходних топова, 1.420 авиона и 80 бродова (скоро сва војна техника припадала је Црвеној армији). Немци (и њихови малобројни помагачи) имали су 150 хиљада људи, 2.130 топова и минобацача, 125 тенкова и јуришних топова, 352 авиона и 74 брода.
Наша главна ударна снага био је 4. гардијски механизовани корпус под командом генерал-потпуковника Владимира Ивановича Жданова – како на прилазима Београду, тако и током борби у самом граду. Црвена армија није бомбардовала Београд из ваздуха, као што су то учинили западни савезници на Ускрс 1944. И овог пута су „руски тенкови одлучили све“, сада заједно са пешадијом југословенских партизана. Мора се нагласити да без Црвене армије, НОВЈ не би била у стању да сама ослободи Београд и централну Србију.
Као резултат Београдске операције, поражена је немачка армијска група „Србија“, која је покривала немачко повлачење из Грчке у Мађарску, ослобођени су источни и североисточни региони Југославије, створени су повољни услови за офанзиву у будимпештанском правцу и потпуно ослобођење земље од немачких окупатора, које се окончало тек 15. маја, јер је део немачких јединица пружао отпор и после капитулације, настојећи да се предају западним савезницима.
Од 1948. године па све до Стаљинове смрти и „помирења“ са Хрушчовом 1955. године, Тита и руководство КПЈ оптуживали су Стаљин, КПСС и Информбиро да су агенти империјалистичких сила. Као одговор на то, у Југославији је репресирана већина предратних чланова партије, створен је систем прогона и концентрациони логор за русофиле на Голом отоку. Тито и његови сарадници су негирали оптужбе о везама са Западом, али је управо свађа са Москвом постала њихово оправдање за стварање стратешког партнерства са НАТО. У званичној политици, СССР и САД су изједначаване као „империјалистичке суперсиле“, али је на јавној сцени СССР много чешће био критикован. Помирење Хрушчова са Титом, после његове посете Београду 1955. године, било је компромис. Сарадња је обновљена у свим областима. Голи оток је укинут, али је дистанца од СССР-а у сфери политике и пропаганде остала, а службе безбедности су наставиле да прате сваког русофила. Југославија је куповала совјетско оружје, била је четврта војна сила у Европи, али је држала фронт НАТО према Варшавском пакту целом својом стратешком ширином. Међутим, после краха СССР-а, таква Југославија више није била потребна Западу и они су одлучили да је се заувек отарасе.
После Титове смрти, 80-их година, на темељима кључне државотворне и антифашистичке улоге Срба, појавио се Слободан Милошевић, који је, иако у најтежем тренутку, бранио Југославију, али и обновио српску државност, бранио историјска права, помагао борбу српског народа и почео да обнавља традиционалне братске односе између Србије и Русије и покренуо је, за нас још увек актуелну иницијативу о нашем уласку у Савез Русије и Белорусије. Србија није покорена НАТО агресијом, него обојеном револуцијом, Милошевић је убијен у Хашком трибуналу, а као и током Другог светског рата, наш отпор западној агресији сада наставља Русија – до коначне победе.
Требало би да разумемо да су ратови у бившој Југославији и бившој Украјини исте природе и делови су исте трагичне и фарсичне репризе Другог светског рата, у којој је западна олигархија, у очајању због губитка светске доминације, поново покушала да употребом фашиста и нациста уништи Србију и Русију и њихово братство.
Фашизам је био и остао средство олигархије за борбу против хуманистичких и социјалних духовно-моралних вредности и њихову сатанизацију.
Ми ратујемо за мир. Нови, праведни свет, који предводе Русија и Кина, а чији је весник била Србија је већ победио, захваљујући својим духовно-моралним вредностима, а наметањем мира ће заувек нестати антиљудске претње са Запада.
Већ је Велика победа кроз Повељу УН утемељила Нови свет, али је западна олигархија деценијама изигравала међународно право, уништавала, пљачкала и злоупотребљавала људска бића.
Ни Русија ни Србија не могу имати специјалне односе и интеграцију са земљама и групама земаља које воде непријатељску политику против њих и против равноправности и сарадње у свету. Зато су БРИКС и Покрет несврстаних, а не оваква ЕУ данас за нас природно окружење.
Девети мај треба да и у Србији постане прави празник, а НОБ се мора поштовати и прослављати! На Спомен-гробљу ослободилаца Београда треба изградити капелу, а само гробље и његова околина треба да буду третирани као светиња стално, а не само 9. маја и 20. октобра!
Ми смо обавезни да творимо вечнују памјат и вечнују славу свима који су пали за слободу и Велику Победу! Нашим очевима, дедама и прадедама – посебно!
Хвала Русији за Велику Победу и скору коначну победу!
Хвала Русији за непоколебљиву подршку Србији и обећање да у Новом свету, српско питање, поново отворено НАТО агресијом, мора бити решено!
Живело српско-руско братство!“
Фото: Лола Ђорђевић/Спутњик
