Бар нас мало старије, у породици и школи су учили да смо ми Срби као народ опстали захваљујући свом слободарском духу и отпору свим завојевачима. Они који су „љубили ланце“, „уважавали реалност“ и „чували мир по сваку цену“, данас су можда и срећнији од нас, само што – нису Срби! Кажу да некадашњих Срба у Турској има више него нас овде. Познато је да су највеће усташе баш донедавни херцеговачки Срби. Има их чак и међу прецима Хашима Тачија и ко зна где све.

          Е, ту врсту „реалности“ и поштовања према злочинцима, Запад нам (али и целом свету) намеће већ вековима. Заједно са представом „да су све велике силе исте“, да су агресија и колонизација природне тежње свих који су велики и моћни. И да су ланци – светиња. Зато данас, када смо закорачили у Нови свет коме смо и сами много допринели, у Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама“, него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима.

          Списак западних зала не може бити ни дужи ни страшнији, а оно што ћемо навести свакако није потпун списак.

Када је јеретички Запад у крсташком походу освојио Константинопољ и сломио снагу Ромејског царства, Србија Светог Саве и Цара Душана је узела на себе терет Царства и судбине православног Балкана. Затим су се на Западу дивили нашем отпору Османским завојевачима, али нам нису помогли. Када су се, бранећи себе, и појављивали на Балкану, нудили су нам или унију или службу својим државама, а православље и балканско јединство су се трудили да затру. Ипак, семе Ромејског и Душановог царства, пренело се на бескрајни Трећи Рим.

Веровали смо вековима да је тај духовни пелцер супериоран и да мора да победи, због своје доброте и правде, да људски живот, достојанство и заједница морају бити неприкосновени. Данас се види да су наши преци, а и ми који смо се недавно борили, били у праву.

Своју вечиту епску слободу мајушна српска Црна Гора је ослонила на Русију. На Русију се ослањао и Српски устанак, када је после пет векова вратио у живот Српску државу. Страх Запада од Бога, правде и православља се умножио, постао паничан и траје до данас. У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“.

Балкански савез је ипак створен, уз помоћ Русије, под Карађорђевићима 1912. и за неколико месеци је цео православни Балкан био слободан. Тада почиње најстрашнија одмазда која траје читав век и у којој постепено улогу џелата, окупатора и колонизатора од Германа преузимају Англосаксонци:

• Бугарско-српски рат;
• Први светски рат у коме гине пола Србије и гаси се Руска Империја;
• Стварање Југославије, па затим убиство Краља Александра и њено черечење;
• Други светски рат са најстрашнијим геноцидом Срба и Руса, у коме Руси и Срби ипак побеђују, али Броз издаје Србе, и уз привидну неутралност, везује земљу за Англосаксонце и НАТО, отварајући тако врата за трећу српску голготу у ХХ веку;
• Друга и Трећа Југославија уништене су крајем ХХ и почетком ХХI века у првој фази рата против Срба и Руса најпре хибридном, а онда и класичном агресијом САД и НАТО, а обновљена српска држава, сви њени народни, државни и војни прваци и њен вођа Слободан Милошевић егземпларно су послати на хашко судилиште НАТО пакта, где су скоро сви осуђени на најтеже казне, а сам Милошевић је убијен;
• Република Српска Крајина је етнички очишћена од Срба и укинута, а БиХ са Републиком Српском у свом саставу и КиМ се налазе под делимичном или потпуном окупацијом НАТО, под чијим се окриљем спроводи систематска антисрпска политика.

У исто време, у последња два века, наши односи са Русијом имају најснажнију и најмасовнију духовну основу, али су на државном плану пуни противречности, па и апсурда. Најразвијенији су у време Броза, који је Југославију и Србију стратешки везао за НАТО и који је основао концлогоре за русофиле! Најспремнији на потпуно савезништво, па чак и државну интеграцију, коју је једино он у читавој историји и формално иницирао, био је Слободан Милошевић, и то у време када је Русија била полуколонија пред банкротом, којој је претио распад. Првих девет месеци Путинове власти поклопиле су се са последњих девет месеци Милошевићеве, али то није било довољно.

Србија је 2012. почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић. Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани.

Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава“ односе са западним силама, онда то неће бити могуће.

Русија данас води, суштински исту као ми 90-их, наметнуту битку коју је у очајању покренуо уједињени Запад, битку за свој опстанак и за опстанак човечанства. Ми смо успели да останемо непоражени, а Русија ће да победи. И то је разлог више да се Србија за Русију што пре отворено веже. И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила и самоубиствене тежње за „интеграцијом“ са њима, и ступање, у савезништву са Русијом и Кином у Нови свет, односно у савезе слободних и независних земаља као што су БРИКС, ШОС и други.

На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез и окончано ослобођење Балкана, насилно, од стране западних сила, прекинуто давне и славне 1912. године.

Владимир Кршљанин

The post Перспективе Балкана appeared first on Први покрет за Србију.

У преамбули Повеље Уједињених нација, као своје темељно опредељење, народи који је доносе, изражавају решеност „да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих“, али и „да радимо на социјалном напретку и побољшању животних услова у већој слободи“. 

А у Члану 1. Повеље, наводе се Циљеви Уједињених нација: 

1. одржање међународног мира и безбедности;
2. развијање пријатељских односа међу нацијама;
3. постизање међународне сарадње.

Универзална декларација о људским правима у свом Уводу наглашава да је „признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету“. 

Члан 1. Декларације каже: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и свешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства.“ 

А Члан 3. Прописује да: „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности.“

Данас је веома важно цитирати и одредбе Члана 16:  „1. Пунолетни мушкарци и жене, (…) имају право да склопе брак и да заснују породицу. (…) 3. Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва.“

          Можемо дакле, са сигурношћу тврдити да су свеопште право на живот, достојанство и вредност људске личности, пријатељство, сарадња и братство међу људима и народима, као и породица – темељне духовно-моралне вредности читавог човечанства, уграђене у темељне документе међународног права, створене после Другог светског рата – најдрастичнијег покушаја потирања тих вредности помоћу наци-фашизма.

          У стварању наци-фашизма у Европи, велику улогу је имао страни, посебно англосаксконски капитал. Ипак, владе ових земаља су се опрале пред историјом својим учешћем у антихитлеровској коалицији.

          У најновијем светском (засад хибридном) рату, чије су фазе ратови против Срба и Руса, западне владе су, међутим, директно учествовале у стварању и отворено се ставиле на страну хрватских, босанских, косовско-албанских, украјинских (и других) неонацифашиста.

          Западни народи још увек имају шансу да смењивањем својих влада и осудом њихове политике, сачувају свој опстанак, умање своју одговорност и оперу свој образ. И на тај начин уједно изврше и обнову демократије у својим земљама, која је сада корумпирана до нивоа своје потпуне негације.

          Дакле, иста она капиталистичка закулиса, која је финансирала Хитлера, данас је корумпирала и инструментализовала западне владе, пре свих САД и Британије и натерала их да стварају и подржавају терористе и нацифашисте, распирују и воде агресивне и геноцидне ратове, газе цивилизацијске духовно-моралне вредности и важеће међународно право, позивајући се на фиктивни „поредак заснован на правилима“. Његов важан елемент су нове технологије инструментализације људи кроз искорењивање људске духовности, ЛГБТ уништавање породице и глобални мрежни рат.

          Тај данашњи злочиначки систем, можемо назвати нови наци-фашизам и дефинисати као владавину демократски нелегитимних појединаца и група, засновану на масовној инструментализацији и масовном убиству људских бића.

          Прве деценије системске кризе и почетак пада западног империјалистичког система камуфлирани су падом Совјетског Савеза и деценијама агресивног „унилатерализма“ уз бројне режиране кризе и ратове на тлу бивше Југославије и СССР, на Блиском Истоку и у Централној Азији.

          Експанзивни империјалистички и (нео)колонијални систем је већ тада дефинитивно изгубио историјску утакмицу са поретком слободе, равноправности и братства, поретком сарадње, хуманистичким поретком заснованим после победе над фашизмом у Другом светском рату. Серија режираних ратова, коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије. Нови наци-фашизам са којим смо суочени, као и раније хитлеризам, биће неминовно поражен, и то врло ускоро, јер је потрошио све своје моралне и већину својих материјалних ресурса. Иако је човек подложан манипулацији и инструментализацији, људска врста неће дозволити да буде уништена од стране шачице својих етички и ментално деформисаних јединки.

          Без обзира на очајничке покушаје да се распиривањем ратова на целом свету спречи неминовни губитак водеће позиције западне олигархије, дешавају се епохалне историјске промене и настанак Новог света, уз одбрану духовно-моралних вредности људске цивилизације и међународног права. Весник тих промена је била Србија, а њихови носиоци и предводници светске већине су Русија и Кина.

          Нови свет, предвођен Русијом, сада се налази у рату за мир. Војно-техничка и морална супериорнсост Русије су битне, не за уништење противничких влада, а поготову не народа, које нико не доживљава као противнике, него за наметање мира. Оног часа када мир буде наметнут, када престану ратови, светска већина ће демократски и стваралачки, уз пријатељство и сарадњу, заувек елиминисати канцер људске врсте у лику новог наци-фашизма и његове мега-злочине инструментализације и масовног убиства људских бића.

          Као нација која је једна од највећих жртава новог наци-фашизма и која је својим отпором постала весник Новог света, Србија мора што пре своје политичко, економско и војно тежиште да приближи свом срцу и својој духовности. Свака предност ЕУ и САД у српској политици у односу на Русију и Кину, мора бити заувек и потпуно елиминисана, онако неумољиво као што се то данас дешава у свету.

          Најновија антисрпска резолуција Европског парламента, толерисање и подстицање од стране ЕУ и НАТО Куртијеве наци-фашистичке праксе, као и намера Савета ЕУ да нам признање „Косова“ наметне као услов за улазак у ЕУ, постају обавезујући поводи за то.

Владимир Кршљанин

[РТ БАЛКАН]

The post Корумпирана демократија, нови наци-фашизам и наметање мира appeared first on Први покрет за Србију.

Људско стваралаштво је колективни чин. Ипак, од Старог Рима до данас, западне силе су биле узрочник небројених ратова и патњи највећег дела човечанства. Односно, одлазећа доминација Запада није била заснована на стваралаштву, него на разарању и пљачки.

Срби и Руси су носиоци високих православних духовно-моралних вредности. Слично је и са Кинезима и њиховом конфучијанском традицијом. За све нас је доминантан принцип у међуљудским односима САРАДЊА (“cooperation”), а не НАДМЕТАЊЕ и СУКОБ (“competition”) као у случају Запада.

На наше очи, подстакнут српским отпором агресији западног „униполаризма“, као последњег трзаја вишевековне западне доминације, почиње нова епоха и рађа се квалитативно бољи Нови свет, који предводе Русија и Кина.

За разлику од старог, западног, заснованог на злоупотреби људских недостатака, Нови свет се заснива на коришћењу људских врлина. Зато су у њему духовно-моралне вредности кључне.

Поредак који се рађа, Руси засад зову „праведни мултиполарни систем“, а Кинези „заједница заједничке будућности човечанства“. Тај Нови свет је чврсто утемељен на међународном праву насталом као резултат Велике победе над фашизмом у Другом светском рату.

За само неколико деценија, без пљачке, агресије и ратова, Русија – на војнополитичком пољу, а Кина – на економском, постале су водеће светске силе. Тиме се доказује супериорност стваралаштва над деструкцијом, што је и дефинитивни крах злочиначке доминације Запада.

Западни свет се лажно представља као прогресиван и демократски, а у ствари представља међународну диктатуру неизабраних појединаца и група, одговорних за патњу, понижење и смрт многих милиона људи, која за „демократске“ признаје само земље спремне да им се подреде.

У очајничком покушају да бар одложи и ублажи свој дефинитивни историјски пораз, западни капиталистички систем је у битку убацио свој последњи, дуго припремани адут. Изазвао је велики оружани сукоб на простору Историјске Русије – бившег СССР, по моделу испробаном 90-их, у такође од Запада изазваном, и такође уз коришћење фашистичких елемената, оружаном сукобу на простору Историјске Србије, односно бивше Југославије.
Осим што изазива огромне жртве и разарања, овај нови сукоб не оставља Западу никакве шансе на успех. Не само због огромне војне и моралне снаге опорављене Русије, већ и зато што су лекцију из 90-их добро научили и Срби, и Руси, и Кинези.

Стратешко партнерство са Русијом и Кином у многоме је ојачало позицију Србије и у значајној мери обновило њен суверенитет привремено изгубљен 5. октобра 2000.

Данас Србија напредује и
одолева искушењима, али ипак не можемо рећи да је у потпуности спремно дочекала рађање Новог света, а поготову не актуелну међународну кризу изазвану агонијом Запада.

У Србији још увек постоји огромна и недирнута мрежа западних НВО, медијских и обавештајних структура, које се несметано финасирају из иностранства, а њихово дејство није фатално само захваљујући дубини кризе у којој се Запад налази. Сарадња јесте наш основни принцип, али овде се не ради о сарадњи, већ о недопустивој субверзији.

Ипак, највећа контроверза и „кост у грлу“ Србије је Европска унија. Ако не дође до револуционарних промена у њој самој, наше пуноправно чланство је незамисливо без признања независности „Косова“ и погоршања односа са Русијом. Од даљег „приближавања“ имамо више штете него користи јер се повећава наша зависност од Запада и његов уцењивачки потенцијал. А ми никако нисмо ти који нешто дугују Западу, него обрнуто. Запад нама дугује бар 100 милијарди долара ратних репарација. Поред тога, ЕУ убрзано постаје нерешив проблем и самој себи, а последње земље које су од придруживања имале неке користи биле су Грчка и Португалија. ЕУ на своју штету остаје подређена губитничком англоамеричком блоку. Србија и Русија баштине највеће европске вредности и то нам је значајан залог боље будућности.

Треба хитно окупити економске стручњаке и дати им реални задатак да направе план супституције невеликих средстава из европских фондова и могућег смањења инвестиционе активности из ЕУ у случају да одлучимо да се задржимо на придуженом чланству. Поред тога, веома је битно да се „сарадња са НАТО“ сведе са садашње широке, на неопходни минимум.

Било би природно, а више је него неопходно, даље јачање или укључивање у интеграционе процесе са Русијом и Белорусијом, ЕАЕС, ШОС и БРИКС, а које окупљају већину човечанства, у чему Србија неоправдано стратешки касни. Притом, чињеница „да се не граничимо“ са Русијом уопште није пресудна, јер је у сличној ситуацији, на пример, Јерменија.

Одржавати у сопственом интересу сарадњу и са Истоком и са Западом, важно је, али у данашњим околностима није лако. Прилике су нас натерале да научимо и то да се са великим пријатељима на Истоку може и мора разговарати искрено, а са непријатељима на Западу се (бар до његовог краха) мора разговарати неискрено, јер они не умеју другачије. Ипак, прикључивање западном пропагандном наративу о „руској агресији“ је лоше за Србију. Посебно су непотребне дневнополитичке поштапалице да се не подређујемо „утицају великих сила“, да „српски интерес“ значи „ни Исток ни Запад“ и друга слична реторска изједначавања браће и непријатеља, посебно с обзиром на њихове цивилизацијске разлике, које смо јако добро осетили на својој кожи. Довољно је рећи: ми водимо независну политику.

Интензивирање братске хуманитарне сарадње Русије и Србије, стратешки је важно, а неоправдано касни, посебно имајући у виду прекиде 1948-1988. и 2000-2012. То је одговорност обе земље, а с обзиром на њихову величину, већа је на руској страни. Очекујемо да се и то промени.

Ми смо жртва западне агресије. Отргнути су нам значајни делови територије и становништва. Једини начин да вратимо бар део отетог је савезништво са Русијом. А економски моћна Кина ће, као и досад, просуђивати колико поверења да нам поклони, на основу тога колико смо блиски са својим духовно и историјски најближим савезником – Русијом.

Велики део свог поштовања према нама, Русија и Кина заснивају на нашем отпору НАТО агресији 90-их. На томе се заснива и сав наш међународни углед. Да бисмо сачували то поштовање и тај углед, морамо сами гајити успомену на руководиоце и хероје тог отпора.

Веома је важно да се повећа јавно деловање и утицај српско-руског братства, усусрет очекиваној руској победи у садашњем резидуалном светском сукобу, која ће широм отворити врата за епоху мира, стваралаштва, људског достојанства, економског напретка и социјалне правде – за Нови свет!

Владимир Кршљанин

Излагање Владимира Кршљанина на округлом столу “Србија, Русија и рађање Новог света” одржаном 10. новембра 2022, у организацији Српско-руског братства. Текст је објављен у листу Политика 1. децембра 2022.

The post Кренимо у сусрет Новом свету! appeared first on Први покрет за Србију.

Данас добро плаћени евробирократи, без обзира да ли заузимају управљачке позиције у Бриселу или у некој од престоница ЕУ, већином делују против интереса народа и против принципа демократије, а по наређењима англоамеричке олигархије. И усуђују се да прете Србији.

А та олигархија је 1999. изазвала Први европски рат на тлу бивше Југославије, и 2022. Други европски рат на тлу бивше Украјине. Оба су били и против Европе. А пошто је Други рат, већ по традицији, страшнији од Првог, они су на време склонили Велику Британију са европског попришта. И сасвим у свом „постмодерном“ антиљудском и антихришћанском стилу пандемије, „великог ресета“ и ЛГБТитд, за виновнике су прогласили Србе и Русе.

Први европски рат је био проба за Други. Међутим, испоставило се да је Први био резултат обести униполарне светске олигархијске диктатуре, док је Други резултат очајања због заувек изгубљене светске доминације.

До скора је имало смисла говорити да нам је и од самог формалног уласка у ЕУ, битнији напредак у достизању „европских стандарда“. Сада је то под знаком питања, јер оволико одступање од демократије и гурање сопствених народа у сиромаштво, деиндустријализацију, смрзавање и рат, а све у туђем интересу, очигледно сведочи о краху система. Наравно, у Западној Европи још постоје достигнућа од којих се може учити, али сада је опет очигледно, као што је било очигледно под бомбама 1999, да је примена система који нам намећу евробирократи – за Србију најгора могућа опција.

Наравно, из своје коже, и из своје Европе, се не може. Али је крајње време да Европу почнемо да гледамо другим очима. Да почнемо да се поносимо тиме што смо носиоци њених изворних духовно-моралних вредности, да наставимо плодну сарадњу са европским нацијама, али да се дистанцирамо од пропалог евробирократског пројекта, који ће у месецима и годинама пред нама срушити, и надамо се претворити у истински евродемократски пројекат (онај до Урала или до Владивостока) – сами европски народи.

У овом часу, суверена Србија, у савезништву са Русијом и Кином, главни је извор европске наде и једини гарант европске будућности. И зато, упркос хистерији која влада међу евробирократама, морамо, слушајући и глас народа, још мало храбрије водити своју независну спољну политику и развијати је на следећи начин:
а) задовољити се придруженим и одустати од пуноправног чланства у ЕУ и смањити ниво сарадње са НАТО на уобичајени ниво „партнерства за мир“, бар док те организације не одустану од своје антидемократске и неоколонијалне политике;
б) ући у придружено чланство или партнерство у дијалогу са Савезном државом Русије и Белорусије (а ту своје место могу добити само Србија и будућа ослобођена Украјина), Евроазијским економским савезом, ОДКБ-ом, Шангајском организацијом за сарадњу и БРИКС-ом (што су већ учиниле многе значајне земље света, само није јасно зашто Србија још није).

Курс независне спољне политике Србије је потпуно исправан и изазива поштовање многих у свету. Ипак, он се мора даље развијати на предложени начин да би наша независност била потпуна, јер у периоду 2000-2012. независности није било и створена је потчињеност западним центрима моћи у многим областима, што нашу међународну позицију још увек чини рањивом.

Србија широм света има велики углед, поготову код својих најмоћнијих савезника, Русије и Кине. У том угледу постоји део који се темељи на тековинама два светска рата и несврстане политике, али његов највећи део произилази из нашег отпора међународној диктатури 1990-их, када смо иницирали настанак праведнијег Новог света, који данас предводе Русија и Кина.

Баш зато што свет јесте у преломном историјском раздобљу, није нам довољна само тактичка вештина, већ се морамо ослонити на своју стратешку цивилизацијску супериорност, која нас учи, како нас је недавно у Београду подсетио Сергеј Бабурин, да није могућа „златна средина између добра и зла“.

Недавно је више од 100 најугледнијих бранилаца Србије у Првом европском рату, на војном, политичком, дипломатском, културном и информативном попришту, али и младих српских политичара и активиста, потписало и објавило несвакидашњи документ: Повељу српско-руског братства, којом се истичу, како приврженост традиционалним европским, хуманистичким, хришћанским духовно-моралним вредностима, тако и њен регионални, европски и светски значај.

У политичком смислу, Европа почиње да ври. Мађарска упорно пружа отпор евробирократама. У Италији је већ традиционалистичка коалиција убедљиво победила на изборима. У Чешкој и другим земљама не јењавају масовни протести. Трећи светски – лажовски рат (или неуспели покушај рата највећих лажова и криминалаца против човечанства – јер је технологија масовног лагања последња област у којој имају примат) у коме се за још мало доминације или некажњености олигархијских злотвора масовно жртвују животи, благостање и достојанство људи и у којем евробирократи и њихове газде бесрамно газе истину, морал и међународно право, не либећи се од сарадње са фашистима и терористима, мора бити и биће заустављен.

А Србија не сме бити објекат уцене евробирократа и њихових газда, већ субјекат новог, праведнијег света – на почасном месту, међу победницима, како смо и навикли да је видимо.

Владимир Кршљанин
(Политика, 11. 10. 2022.)

https://www.politika.rs/scc/clanak/520508/Pogledi/Evropa-gledana-drugim-ocima

The post СРБИЈИ ЈЕ МЕСТО МЕЂУ ПОБЕДНИЦИМА appeared first on Први покрет за Србију.

          Наша славна историја, упоредо са великим цивилизацијским достигнућима и примерима мучеништва и хероизма у борби за слободу, као једно од највећих својих достигнућа, вековима ствара и потврђује огроман спољнополитички капитал, какав мало ко у свету има, а то је српско-руско савезништво. Управо данас, када се успоставља Нови свет, који сми ми Срби иницирали, то нам мора бити и идеја водиља и организација за будућност и главни приоритет спољне политике.

          Није наравно, реч само о томе «да нас Русија никад није бомбардовала», па ни само о томе да нам је кључно помогла у стицању независности, да је због нас ушла у Први светски рат и да нас је ослободила од фашизма. Није реч ни само о томе да Русија брани Републику Српску и српско Косово и Метохију.

          Српско-руски савез је много више од тога. Један је од најчвршћих и најтрајнијих савеза на свету. Постоји већ осам векова, а утемељио га је Свети Сава на заједничким духовно-моралним вредностима. Потврда тога је заједнички завршетак Храма Светог Саве.

          Управо зато што је тако утемељен, тај савез је издржао искушења и патње која су нашим народима наносили поједини владари окрећући се или се подређујући Западу и занемарујући братске везе.

          Темељи српско-руског савеза су темељи европске културе и цивилизације. Они садрже и хрићанство, и антифашизам, и међународно право, и човекољубље. И зато је тај савез од великог позитивног значаја за регион, Европу и свет.

Деведесетих, носиоци светске олигархијске диктатуре из САД, Велике Британије и ЕУ су водили рат против српског народа и Европе. Они до данас нису одустали од покушаја да учине трајним резултате тог неправедног агресивног рата.

Данас, међутим, видимо оно што смо већ тада предосетили – да је тај рат био само припрема за рат против Русије. И данас исти носиоци, са истим фашистичким и терористичким помагачима, воде (истина, још увек) хибридни и прокси рат против Русије, Европе и – целог света!

Русија и Кина данас предводе Нови свет у коме Велика Евроазија представља најмоћнији замајац брзог и праведног светског развоја. Наш други велики савезник, Кина, покренула је Глобалну развојну и Глобалну безбедносну иницијативу, које ће окупити оних 80% човечанства, којима је доста западне агресије и уцена. Кина и Русија подржавају проширење БРИКС-а, који ће ускоро постати централни светски чинилац, уместо посрнулог и изанђалог Г-7. «Колективни Запад» засад вуче очајничке, губитничке и самоубилачке потезе, који га изолују, гурају у страшну кризу и на маргину светског развоја. Дуго одлагани Блинкенов «стратешки говор» свео се на план САД да «међународни блок који се противи руској инвазији Украјине», постане шира коалиција за супротстављање, озбиљнијој и дугорочнијој претњи – Кини! Једина нада за део Европе под америчком контролом је управо постојање српско-руског савеза! Само тим путем се Европа може вратити у светски развој и прикључити Новом свету.

Западне државе данас не делују у интересу својих народа, већ у интересу врхушки које су у њима узурпирале власт, а то нема никакве везе ни са демократијом, ни са међународним правом.

Русија није нарушилац, већ творац и најмоћнији бранилац међународног права.

Већ почетком марта, група истакнутих српских правника, на челу са др Бранком Ракићем, редовним професором и шефом Катедре за међународно право и међународне односе Правног факултета Универзитета у Београду, објавила је своје образложено стручно мишљење о томе да је руска специјална војна операција у складу са међународним правом. Са друге стране, кључне земље западне коалиције, укључујући садашње и бивше чланице ЕУ, паралелно са слањем оружја украјинским нацистима (које ови највише употребљавају против сопственог цивилног становништва) и минирањем европске и светске стабилности, врше притисак на Београд и охрабрују антисрпске и антируске снаге у Загребу, Сарајеву, Приштини и Подгорици на дестабилизацију Балкана.

Српско-руски савез се и у таквим околностима показује као наше најмоћније оружје на међународној сцени. У интересу је српског народа и његовог јединства, да се на тој основи даље унапреди и наше спољнополитичко деловање, и гласање у међународним организацијама, и редослед међународних приоритета. Тешко је замислити наставак пута у ЕУ док она отворено делује против руског и српског народа и поткопава сопствену економију у интересу недемократских и ванинституционалних фактора. Суштина нашег српско-руског савезништва и духовно-моралне вредности на којима оно почива, у многоме надилазе организационе форме које оно сада има или може добити. Али је крајње време да се започне озбиљан дијалог и са Русијом и са Кином о томе како удружити напоре да и Србија и читав Балкан буду заиста слободни и да са што мање штете заузму достојно место у Великој Евроазији и ослобођеној Европи.

Србија и Русија су увек биле и остале отворене за равноправну сарадњу са свима, за праведни мултиполарни поредак, за истински мултилатерализам стварно суверених субјеката. На суверености и почива српско-руски савез и његова позитивна улога у данашњем свету.

Владимир Кршљанин

(Текст је објављен у листу “Политика“ 2. јуна 2022.)

https://www.politika.rs/scc/clanak/508751/Pogledi/Srpsko-ruski-savez-pociva-na-suverenosti

The post СРПСКО-РУСКИ САВЕЗ appeared first on Први покрет за Србију.

Поводом Обраћања партије Јединствена Русија друштвеним организацијама Европе, везаним за историјску позадину и садашња збивања у Украјини, као и за потребу дијалога и равноправне сарадње у условима недељивости европске безбедности и немешања у унутрашње ствари, организован је 12. маја онлајн округли сто Јединствене Русије са представницима друштвеног живота Француске, Немачке, Бугарске, Молдавије и Србије. Србију су на овом округлом столу представљали Владимир Кршљанин и Драган Станојевић, а округли сто је водио сенатор и високи функционер Јединствене Русије Андреј Климов. Учесници су подржали иницијативу за развој дијалога у Европи и изнели своја виђења путева за превазилажење садашње глобалне политичке кризе и обнове мира, безбедности и сарадње у Европи. Они су високо оценили улогу Србије, као једине истински неутралне земље у Европи, а подржали су и бугарски предлог за стварање међународног покрета русофила. У наставку доносимо излагање Владимира Кршљанина на округлом столу.

Амбасадор сам већ 24 године, а сада сам на дужности вишег саветника у МСП Србије. На челу сам друштвене организације Покрет за Србију, потпредседник сам Међународне словенске академије, члан президијума Светског савеза слободних мислилаца и секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“.

Иако постоје разлике и у квалитету и у квантитету, ипак се може рећи да смо ми у Југославији и Србији 90-их пролазили кроз све оно кроз шта сада пролазе Русија и Украјина – и разбијање велике државе, и коришћење фашиста и терориста, и стварање унутрашњих сукоба, и ускраћивање права својима у новим државама, и санкције, и медијску сатанизацију, и лажне трибунале, и „прокси“, па чак и прави рат са НАТО. И ми смо такође помагали својим народним републикама. Највећа од њих – Република Српска, опстала је до данас. Ми једино нисмо имали снаге да покренемо специјалну војну операцију да бисмо предупредили агресију НАТО.

Русија и Кина су наши савезници, ствараоци Новог света. То што су оне постале водећа војно-политичка и водећа економска сила, дало је целом свету наду у бољу будућност. Али то је значило и крај светског предаторског система „колективног Запада“. И зато се догодио очајнички покушај да се сачува, макар привремено, доминација лажова, лопова и убица, уз помоћ „пројекта Украјина“ и уз отварање глобалног хибридног рата против Русије, православља и целог слободног човечанства.

Осим Белорусије, Србија је једина земља у Европи која није увела и нема намеру да уводи било какве санкције против Русије. Ми се налазимо у окружењу земаља НАТО и ЕУ. У НАТО ни под каквим околностима улазити нећемо, а идући још увек путем у ЕУ, ми настојимо да очувамо могућност дијалога и сарадње, да допринесмо попуштању у оквиру Европе, и ради себе, и ради Русије, и ради западне Европе и ради наставка изградње Новог, стваралачког, праведнијег света. Са Русијом имамо заједничке духовно-моралне вредности и осам векова истинског братства и духовног јединства.

Поздрављамо напоре Јединствене Русије да разговара са представницима друштвеног живота Европе о истини и правди, о миру и сарадњи.

Обичном Србину је ових дана тешко да замисли те планине смећа које се у западној Европи бацају на Русију, а обичном житељу западне Европе је тешко да замисли да ничега сличног у Србији нема и не може бити. Као што сам већ рекао, ми смо кроз све то већ пролазили, осетили на својој кожи и зато код нас никога не могу да преваре. Стога могу да предложим нашим европским пријатељима да погледају на догађаје из Србије, да чују дискусије на нашој телевизији, да поразговарају са обичним људима. И нека се Руси и западњаци сусрећу у Србији, ако засад не могу на другим местима – биће то пријатно и једнима и другима.

У јеку светског хибридног рата, свету је неопходна истина, само пуна истина, чак и ако је горка и страшна – о томе ко је, како и зашто стварао „империју лажи“, њене нацисте и њене биолабораторије, и зашто они сада принуђују цео свет да плаћа за њихова злодела, а западну Европу гурају у конфликт са Русијом.

А нашим руским пријатељима хоћу да изразим не само солидарност и жељу за што скоријим тријумфом мира, слободе и јединства братских народа, већ и очекивање да се изгради наш заједнички српско-руски конкретни план развоја будуће сарадње, па да не само ми и ви, него и да нико у источној Европи, на Балкану и у свету више не буде жртва споља организованих криминалних ратова!

https://er.ru/activity/news/evropejskie-obshestvennye-organizacii-podderzhali-iniciativu-edinoj-rossii-po-razvitiyu-dialoga-so-stranami-evropy

The post Кршљанин на округлом столу Јединствене Русије appeared first on Први покрет за Србију.

И видјех небо отворено, и гле, коњ бијели, и Онај који сједи на њему зове се Вјерни и Истинити, и по правди суди и ратује; (Откр. 19.11)

И видјех анђела гдје силази с неба, (…) и ухвати аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година, (…) и баци је у бездан, и закључа и запечати над њом, да више не вара народе, (Откр. 20.1-3)

Блажен је и свет онај који има удјела у првом васкрсењу; над њима друга смрт нема власти, него ће бити свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година. (Откр. 20.6)

          Други Косовски бој се догодио 610 година после првог, 1999, када је Србија одолела агресији 19 чланица НАТО пакта. Моћни НАТО је разбио Југославију, водио најпре прокси, а затим и отворени рат против РС, РСК и СРЈ – делова историјске Србије, али није успео да победи у овом свом првом рату и то је био наговештај његовог краја. Косовски завет је потврђен.

          Када је, увече 24. марта 1999, започела НАТО агресија, ми дипломати смо осећали велику одговорност и нелагодност. Наиме, ратни план, документ који се чувао у сефовима, у нади да никад неће бити примењен, предвиђао је као први, обавезни корак у одговору на агресију – прекид дипломатских односа са државом агресором. Али како сада прекинути дипломатске односе са 19 земаља, са већином Европе? Била је општа прећутна процена да би то по нас било лоше.

          Ујутру 25. марта, на проширеном колегијуму савезног министра, сви су због тога били нерасположени и углавном су ћутали. Јавио сам се и рекао да се суштина одредбе мора испоштовати и да нас та суштина обавезује да прекинемо дипломатске односе бар са водећим државама НАТО, које су и најодговорније: САД, Великом Британијом, Немачком и Француском. Савезни министар Јовановић је предлог пренео председнику Милошевићу и већ у 15 часова је Радио Београд објавио да је Савезна Влада донела одлуку о прекиду дипломатских односа са ове четири државе.

          После страшног Косовског боја, бомбардовања и рушења земље, Кошара и Паштрика, Србија је одолела и показала да је дух моћнији од технике, а љубав од мржње. Русија и Кина су се пробудиле. Окружни суд у Београду је првостепеном пресудом осудио челнике четири државе и НАТО за ратне злочине, на најтеже казне. По окончању агресије, почео је процес постепене обнове дипломатских односа.

          Оружани рат НАТО против нас је завршен 10. јуна 1999, али хибридни још траје. Он је НАТО-у донео велики успех 5. октобра 2000. Дипломатски односи са четири државе су тренутно обновљени, мимо сваке процедуре, пресуда Окружног суда је укинута, НАТО се уселио у министарство одбране, уништавање наше војске и привреде је настављено, а Резолуција 1244, за чије спровођење је војно одговоран управо НАТО, се од почетка спроводи селективно, непотпуно и често крши. Као епилог Другог Косовског боја, Слободан Милошевић је пострадао у Хагу. «Слободан Милошевић је записао себе у књигу вјечног живота и у памћење неизбрисивим словима. Његов живот и животно дјело су били у духу великомученика косовског Лазара. Видовданско и лазаровско је житије и крај житија Слободана Милошевића.“ – рекао је блаженопочивши митрополит Амфилохије.

          Србија је 2012. почела да обнавља своју сувереност, економску и моралну снагу. Не дирајући у достигнути ниво односа са Западом, успоставила је савезничке односе са Русијом и Кином.

          Са истим искушењима као некад Србија, суочава се данас Русија у Украјини. НАТО је против ње организовао прокси рат, чију је ескалацију Русија предухитрила специјалном војном операцијом. САД и НАТО су водили мноштво неупоредиво суровијих ратова, на које човечанство никад није реаговало тако бесно и обесно, као што данас „колективни Запад“, односно САД и њихови вазали реагују на руску војну акцију. Запад не сме да Русији узврати војно, али се на удару његове обесне и очајничке одмазде нашао – читав свет! А Русија, следећи Христов пут, ратује и за наше спасење и за спасење света!

          Не само да непрестаним испорукама оружја Украјини, Запад настоји да се прокси рат води што дуже, „до последњег Украјинца“, већ се поремећаји економских, монетарних, безбедносних и медијских односа у свету, претварају у прави Армагедон, у коме Запад и НАТО, не жалећи животе људи ма где били, покушава да сачува свој злочиначки примат и бар ослаби и уздрма, а ако је могуће и уништи Русију и Кину. Механизми сатанизације Србије, сада се употребљавају против њих. У свом бесомучном одступању од истине, правде и међународног права, Запад свима изгледа одвратно и гротескно. Таквом монструму се не смеју чинити уступци – ако му дате прст, одгришће вам целу руку.

          Од нових претњи, уцена и ратних гестова није поштеђена ни историјска Србија (укључујући Републику Српску, Црну Гору, Косово и Метохију). Британци воде хајку на Додика и испоручују „Џавелине“ Куртију, подсећајући нас да су дипломатски односи са њима и САД прерано обновљени. Куртија је ових дана походио и Весли Кларк. Као минимум, ветерану НАТО агресије Стјуарту Пичу би требало објаснити да је пао на испиту и да овде више не долази. О врло скорој пропасти текућег англосаксонског глобалног гангстеризма и њихове „империје лажи“ сведоче и ове бројке: Бајдена данас подржава само 33% Американаца, док 57% Британаца тражи да Џонсон поднесе оставку!

          Наши нови приоритети морају бити духовни и животни, а не географски. ЕУ је данас учесник рата против слободног света. Сем тога, у интересу Србије, треба да убрзано јачамо економске и друге везе не само са Русијом и Кином, већ са свим слободним земљама, које не желе да се покоре западном диктату и уценама, а такве земље данас чине 80% човечанства!

          Запад хоће да спречи Нови свет, који је већ настао. Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Ако се не поколебамо у вери, Армагедонска битка која се сада води, има неминован исход. А онда следи хиљаду година Новог света. Праведни мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Прво васкрсење!

          Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

О Васкрсу 2022.
Владимир Кршљанин

(текст је објављен у листу Политика 28.4.2022.)

The post СРБИЈА И АРМАГЕДОН appeared first on Први покрет за Србију.

Под појмом Нови свет подразумевамо нову епоху историје човечанства, која започиње, у којој улогу предводника или најутицајнијих фактора имају Русија и Кина, а коју је иницирала Србија, својим принципијелним отпором западној агресији и деструкцији.

То је уједно и крај многовековне светске доминације колективног Запада, и у политичком и у цивилизацијском смислу.

Западом управљају најбогатији појединци, а Русијом и Кином људи вођени духовно-моралним вредностима и начелима.

С обзиром на православно утемељење Русије, Нови свет је и оваплоћење Новог завета.

У документу усвојеном на њиховом самиту у Пекингу 4. фебруара 2022, Путин и Си су светске односе у новој епохи ближе описали са два равноправна израза, руским „праведни мултиполарни систем“ и кинеским „заједница заједничке судбине човечанства“.

Дакле, сарадња и заједништво доминирају над конфронтацијом и индивидуализмом, љубав над мржњом, добро над злом. То су предуслови за успешно стваралаштво. И зато је војно-политичка и економска моћ Русије и Кине већа од западне, и зато је Нови свет бољи од старог.

Имајући у виду да је људско стваралаштво колективни чин, који подразумева сарадњу, и да је оно фактор напретка, за разлику од западне деструкције, морамо се запитати како то да државе које промовишу предуслове за стваралаштво, постају доминантне у свету тек данас?

Проблем је човеков дефект у спознаји добра и зла. Наиме, иако су стваралачке могућности разумног човека неограничене и тиме он превазилази све живо и постаје сарадник или саучесник Бога у демијургији, разумни човек је нажалост у стању да превазиђе све живо и у чињењу зла, обмани, насиљу и убиству у односу на припаднике своје врсте, што животиње нису у стању.

Једини могући регулатор, који опште добро (и неприкосновеност људског живота и стваралаштво и сарадњу) уздиже, а зло (и убиства и деструкцију и конфликте) сузбија и маргинализује, јесте систем духовно-моралних вредности који носе вера и цивилизација. На Западу су вера (јерес) и (анти) цивилизација прилагођене „коегзистенцији“ добра и зла, односно општој контаминацији човечанства злом и његовој доминацији.

Знамо да је било много стваралаштва и на Западу, али оно није било главни извор западне моћи, већ злоупотреба људских слабости. Од похлепе, апсолутизације приватне својине и свеопштег утицаја сопственог капитала, преко проституције и порнографије, конзумеризма, наркоманије, до ЛГБТ и «гендерне равноправности». Односно, Запад је владао помоћу зла – ратова, пљачке, освајања, колонизације, конфронтације и индивидуализма, обмане, насиља и убиства. Од времена Јулијана Апостате врховни принцип западних властодржаца је древно гесло „завади па владај“. И зато имамо хиљаде година континуитета владалаца огрезлих у злочину, који имају два покретачка мотива – сачувати злочином освојену власт и – избећи казну. Похлепа је ту споредни мотив – она је само једно од средстава за манипулисање масама на бази људских слабости.

Та два мотива доводе и до тога да је опсесивни задатак који колективни Запад све време пред себе ставља – уништити систем заснован на добру и на сарадњи, уништити Русију, Кину, православље и друштвену правду, јер већ само њихово постојање прети да укине доминацију Запада, те антицивилизације засноване на злу и злоупотреби људских слабости. Како? Свим средствима, а пре свега помоћу „завади па владај“, што је за Запад метод решавања свих проблема. Стога су поделе посејане и продубљене до конфликта свуда где утицај Запада допире: између раса, религија, нација, странака, компанија, спортских клубова… Становници западних земаља, па и читав свет, постају таоци врхушке која је узурпирала власт у западним земљама и која влада помоћу лажи и агресивне лажне и корумпиране демократије. Уместо тога, Нови свет доноси љубав, дијалог и саборност.

Огромне напоре и огромна средства Запад је уложио и улаже да би „легитимизовао“ свој нечовечни злочиначки систем – путем пропаганде, субверзије, организација и институција, а у првом реду помоћу вере и науке. Ако је у свест обичног човека у англосаксонском свету уграђена представа да богате треба поштовати и да је нормално да они имају највећи утицај у друштву, „јер је Бог одлучио да они буду богати“, онда можемо разумети да Запад не преза ни од чега, односно да непочинства на која је Запад спреман, наш ум тешко може да замисли. Истовремено, морамо бити на опрезу чак и у односу на најшире прихваћени појмовни систем у друштвеним наукама, јер и он долази са Запада.

Данас је већина човечанства, предвођена Русијом и Кином, изван пуне контроле Запада, и моћнија је од Запада. Али, Запад данас за подстицање конфликата користи најмоћније технологије: злоупотреба друштвених мрежа доводи до атомизације конфликата и њихове свеопште распрострањености у друштву.

Садашња криза је настала када је Русија постала најмоћнија сила на војно-политичком плану, а Кина на економском. Западу је преостала само хипертрофирана доминација на пропагандном плану, јер Русија и Кина се никада нису озбиљно бавиле хиперпродукцијом технолошких средстава за манипулацију људском свешћу. Нису ни осећале за тим потребу, јер никад нису планирале да се баве лагањем у стилу „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“, што Запад стално чини. И чиниће, док год види и најмању наду да може победити помоћу обмане. Зато никакве начелне и принципијелне преговоре са Западом не треба очекивати. Слажемо се и да Западу треба укинути сваку наду у победу. То је данас и могуће и неопходно: јер су у његовом очајању и агонији, са Запада пале све маске – остала је само ужасна слика Доријана Греја, коју данас сви виде и која не може више никога да привуче.

Најновији, и можда последњи крупни агресивни потез Запада, за којим је очајнички посегао 2014, када је у Сирији постало јасно да више нису могуће америчке војне интервенције и „обојене револуције“, јесте детонација деценијама припремане украјинске кризе, која је ових дана принудила Русију на специјалну војну операцију и омогућила Западу да започне незапамћену у историји политичко-пропагандно-медијску хистерију. Надамо се да ће ову битку Русија и Нови свет добити брзо и чисто (а добиће је свакако) и тиме свести на минимум могућност Запада за „лов у мутном“ и тако му одузети и ту наду.

Многи људи на Западу се критички односе према систему у коме живе. Пошто је сарадња наш принцип, управо тим људима треба објаснити разлике цивилизације и антицивилизације, предност нашег система над њиховим. Па ако су Русија и Кина могле да преузму све оно што је на Западу било вредно, можда ће доћи време, када ће Запад, зарад свог опстанка, биту стању да учи од нас.

Владимир Кршљанин

«Политика», 26. марта 2022.

https://www.politika.rs/scc/clanak/503145/Pogledi/Novi-svet-i-smisao-sadasnje-krize

The post КРШЉАНИН: НОВИ СВЕТ и смисао садашње кризе appeared first on Први покрет за Србију.

Договарајући његов наступ као сведока одбране Слободана Милошевића у Хагу, питао сам 2004. у Београду адмирала Елмара Шмелинга, шефа контраобавештајне службе Бундесвера 1982-83. (који је у том својству сваке недеље учествовао на састанцима шефова свих тајних служби са канцеларом, па је отуда знао целину западне политике), како је могуће да се почетком 90-их догоди тако велики заокрет у политици Запада према Југославији, са којом је Запад до тада одржавао одличне односе.
Елмар ми је објаснио да су ти „одлични односи“ били само на јавном политичком нивоу, док се на нивоу тајних служби и специјалног рата, тај однос није нимало разликовао од односа према земљама Источног блока, штавише, на западу су „гајене“ емигрантске фашистичке и квислиншке групе и организације из ових земаља, да би биле употребљене у погодном тренутку.
Напустивши службу 1990. са искреним уверењем да учешће у оваквој англоамеричкој политици није у немачком интересу, Елмар је постао познати антиратни активиста и борац против западног милитаризма и агресивне политике НАТО. У својој земљи је лишен пензије и свих привилегија, осуђиван и маргинализован. Преминуо је тихо 1. марта прошле године.
Његово сведочење у Хагу се није догодило, јер је НАТО трибунал 11. марта 2006. убио Слободана Милошевића. Извештај трибунала о његовој смрти Русија је одбила да прихвати.

Али учешће фашиста, терориста и исламских есктремиста у разбијању Југославије и у ратовима у бившим совјетским републикама под покровитељством НАТО се јесте догодило.
Савремена Европа и актуелно међународно право постоје захваљујући победи над фашизмом, у којој је Русија имала највећу, а Србија велику улогу.
Зато код нас постоји нулта толеранција према фашизму и нацизму. И сматрамо да тако мора бити у читавом свету.
На српску борбу против фашизма НАТО је одговорио злочином против мира – агресијом 1999, јединим ратом који је читав НАТО пакт водио у својој историји и највећим (некажњеним) злочином против Европе после Другог светског рата.
Иако је одолела војној агресији НАТО и његових фашистичких помагача, Србија је на 12 годинa покорена „обојеном револуцијом“ – хибридном ратном операцијом НАТО. Тиме је уклоњено једино жариште отпора у Источној Европи и НАТО се убрзо проширио на све преостале земље и појачао субверзивно деловање у бившим совјетским републикама.
Сви новоизабрани амерички председници од 1950-1990. су давали ритуалну изјаву: „САД гарантују независност Југославије“. А онда је та изјава одjедном нестала и појавила се слична: „САД гарантују независност Украјине“. Да је Украјина највећа темпирана бомба у „НАТО Европи“ знало се од самог почетка. Али, због њене величине и ефеката које је Западу немогуће контролисати, надао сам се (и не само ја), да никада неће бити детонирана.
Ипак, то се догодило 2014, вероватно као очајнички одговор на стратешки преокрет, који се, успоном Русије и Кине, догодио у свету. Фашисти су у Украјини, после крваве „обојене револуције“ у присуству Викторије Нуланд, уведени у власт. Русија је осам година стрпљиво настојала да спречи најгоре, Запад је жмурио, а фашисти су убили 14.000 цивила.
У Вашингтону је сада на власти иста екипа као 2014. Одбијање од стране САД и НАТО озбиљних преговора о гаранцијама безбедности, њихово растуће присуство у Украјини и растуће испоруке оружја, медијска кампања Запада протов Русије и претње заузимања Донбаса „по хрватском сценарију“ и производње нуклеарног оружја у Украјини, нагнали су Русију на специјалну војну операцију са два циља: демилитаризација и денацификација Украјине.
Украјина је дакле постала жртва НАТО, као некада Југославија. И то уз очекивано безгранично лицемерје. Фашисти који убијају Србе и Русе су „борци за слободу“, Срби и Руси који се бране од фашиста су „агресори“ и „чудовишта“, а НАТО је „добронамерни одбрамбени савез“ који спроводи „хуманитарне интервенције“.
НАТО галама и «санкције» су и 90-их против Срба, и сада против Руса, огромни. Ипак, сада су већи него икад, претворили су се у хистерију. Јер НАТО зна да Русе не може да победи. И да је већ наступио Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Свет у коме нема места за фашизам, тероризам и „обојене револуције“. Правичан мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Свет сарадње, а не конфронтације.

Владимир Кршљанин

https://www.politika.rs/scc/clanak/501832/Pogledi/Nulta-tolerancija-prema-fasizmu

The post НАТО И ФАШИЗАМ appeared first on Први покрет за Србију.

Русија и Кина предводе Нови свет. Њихова снага је у стваралачким и животним духовно-моралним вредностима, које су им заједничке. Њихови извори су – у стаљинском и путинском ослањању на православне темеље, у маовском ослањању на стаљински социјализам, у сијевском ослањању на конфучијанске темеље, а такође у сличности православних и конфучијанских вредности, о чему је писао још Хомјаков.

Снага нас Словена је – у православљу.

И уместо да само констатујемо да у свету постоје и добро и зло, и да ће све бити решено на Страшном суду, ми морамо следити Закон. Није довољно да се клањамо жртви Господњој, неопходно је да чинимо све, сваког момента и са сваким дахом, на испуњењу двеју врховних заповести Господњих.

У пракси за нас, православне Словене, то значи пре свега обавезу да напишемо и да остварујемо програм уједињења свих православних Словена – државног, економског, културног, а такође и да тако усавршавамо наш државни, економски и културни поредак, да он буде у складу са заповестима, а то значи да осветљава душе и срца свих на овом свету.

Да то чинимо ми смо дужни и Господу, и нашим прецима и потомцима, и нашем ЗАЈЕДНИЧКОМ спасењу. Само такво спасење је могуће – заједничко, у љубави и стваралачкој сарадњи, и дужни смо да му тежимо.

Чим се појави такав програм, појавиће се и обиље мира и радости, и сви ће бити задивљени спремношћу православних Словена да тај програм остварују.

Што више будемо тако заједно градили, мање ће у свету бити зла и покорности мамону.

Ми смо – деца Божија. Бог нам је даровао стваралачке способности и позвао нас да са њим учествујемо у стварању света. У тако створеном свету, неће остати места за злочине и злочинце, за сукобе и поморе међу људима. То се већ види.

О овоме сам говорио недавно, на 16. свесловенској конференцији, одржаној онлајн, са благословом патријарха Кирила, темом «Источнословенска цивилизација: проблеми и перспективе», и президијумом у Савезу писаца Русије у Москви.

У уводном излагању, копредседник Управе Савеза писаца Русије Сергеј Коткало је констатовао да нашу цивилизацију плански руше. Он се позвао на патријарха Кирила, који је из «Слова о полку Игорову» ишчитао наше исконске вредности: правда, љубав, узајамна помоћ, одлучност, јунаштво, оданост.

Колико је православно словенско јединство битно, показују огромни напори које је НАТО уложио у разбијање Историјске Русије – СССР и Историјске Србије – Југославије. Губљењем своје православне, општељудске димензије, СССР и Југославија су изгубили снагу да се одбране и снагу свеопштег окупљања и уједињења, које се не ограничава само на православне Словене.

Данас, када се ствара Нови свет, који је иницирала Србија, свеопште окупљање и уједињење је неминовно, а у његовом срцу мора бити уједињење православних Словена. Делови православног словенског света су још увек сувише зависни од оних који им не желе добро. И зато нам треба план уједињења.

Мир Божији – Христос се роди!

Владимир Кршљанин

(текст је објављен у листу Политика на Бадњи дан 2022.)

The post УЈЕДИЊЕЊЕ – КРОЗ ЉУБАВ И СТВАРАЛАШТВО appeared first on Први покрет за Србију.

Љубав према ближњем или сарадња – то је темељни принцип Новог света. Тај принцип има и своју моралну, и своју стваралачку димензију. Он искључује лаж, крађу и насиље, обезбеђује опстанак човечанства и његову улогу носиоца самосвести и стваралаштва у Васиони.

Борба за Нови свет је почела са Новим заветом. Трајала је две хиљаде година и завршава се на наше очи. Владаоци Старог света – највећи злочинци, покушавали су свим средствима да сачувају своју власт и избегну казну, ослањајући се на мржњу и сукобе, под геслом «завади па владај», понекад по цену десетина милиона убијених, подстичући све облике греховности, јереси и манипулација свешћу.

Победа љубави, сарадње и стваралаштва над мржњом, сукобима и рушилаштвом – исто је што и победа добра над злом. За нас, који живимо у складу са духовно-моралним вредностима, она је неминовна. И више од тога – Васиона се испуњава смислом, логосом, словом. И Нови свет ненасилно долази на смену старом, и спасава човечанство.

«Колективни Запад» се од самопроглашеног носиоца прогреса и владара света, извозника лажне демократије, претвара у још увек опасно жариште обмане, заразе и претњи, које сви настоје да заобиђу. Нека Бог да његовим житељима снаге да изађу из ћорсокака. А наша рука ће остати пружена.

Западна технолошка, идејна и организациона решења могу бити успешна и продуктивна само ако се ослањају на исправне духовно-моралне вредности, и ако се ослободе дволичности и манипулације, који су их увек досад пратили.

На највећим духовним подвизима Срба и Руса, које су пре осам векова предводили Свети Сава Српски и Свети Александар Невски, створен је чврсти, православни словански темељ Новог света. Колико је он исправан и универзалан, сведочи то што нам се придружила Кина. И многи други. И наставиће да се придружују.

(Иступање на међународној научној конференцији «Александар Невски и путеви руског идентитета», посвећеној 800-годишњици рођења Светог благоверног кнеза Александра Невског, у организацији Центра интеграционих и цивилизацијских истраживања Института за државу и право РАН, Националног покрета русофила (Бугарска) и Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе, под председавањем Сергеја Бабурина, Москва, 15. јуна 2021.)

The post ВЛАДИМИР КРШЉАНИН: НОВИ СВЕТ appeared first on Први покрет за Србију.

Пре 75 година, 1945, Васкрс је био на Дан Светог великомученика Георгија Победоносца, покровитеља руске војске –Ђурђевдан, 6. маја. Већ на велики четвртак, у Берлину је било тихо – и последње нацистичке јединице обуставиле су отпор и предале се руској армији којом је командовао маршал Георгиј Жуков, који је ослобађајући Русију и Европу, са собом носио Казанску икону Пресвете Богородице, ону исту која је по Стаљиновом наређењу крајем 1941. три пута облетела Москву и спасла је од немачке офанзиве.

Кћи маршала Жукова, Марија, записала је и ово: „Отац је био по рођењу и васпитању, по свом доживљавању света, православни човек, као што су православни били и његови војници, који су, заједно са њим, пред битке говорили: „Ну, с Богом!“. Тим речима га је благословила и његова мајка, када га је испраћала из села у Москву…“

Рат је за Русију почео 22. јуна, на Дан свих Светих просијавших на Земљи Руској, а Победу су донели Васкрс и Свети Георгије. Застава СССР завијорила се над Рајхстагом 30. априла. Истог дана Хитлер је извршио самоубиство. А у ноћи са 8. на 9. мај његови команданти су пред Жуковом потписали Акт о безусловној капитулацији.

Неколико дана раније, 25. априла, на реци Елби, радосно су се срели и загрлили војници две армије, чије је савезништво определило коначан исход Другог светског рата – СССР и САД. Тим поводом, ове године Путин и Трамп су објавили Заједничку изјаву, подсећајући свет да је то била «кулминација колосалних напора многих земаља и народа, који су се ујединили у оквирима Декларације Уједињених Нација из 1942. године».

««Дух Елбе», наглашавају Путин и Трамп, пример је како наше земље могу да одложе у страну противречности и да изграде поверење и сарађују у име заједничког циља. Пружајући данас отпор најозбиљнијим изазовима XXI века, ми одајемо признање врлинама и храбрости свих оних који су се заједно борили за победу над фашизмом. Њихов херојски подвиг неће никада бити заборављен.»

Велика Победа над фашизмом створила је савремени свет и сва његова правна, политичка и морална достигнућа. Обликовао се тај свет и кроз Уједињене Нације, али у првом реду кроз састанке «велике тројке»: Стаљина, Рузвелта и Черчила.
Шта је томе претходило? Прво, настанак фашизма, као најцрње странице светске историје и западног капитализма, који не би био могућ без активне улоге водећих англосаксонских банкара и индустријалаца. Друго, огромне жртве и огромне победе православне Русије. Тек тада је дошло до потпуне историјске поларизације на «савезнике» – силе добра и «осовину» – силе зла. Рузвелт се у почетку двоумио да ли да САД стану на страну Немачке или СССР-а. Али, када је донео одлуку, није од ње одступао, све до своје смрти. Черчил је пак, све време играо двоструку игру, планирајући, и после пада Берлина, отпочињање новог рата против Русије, са ослонцем на остатке Хитлерових дивизија и америчко нуклеарно оружје.

Данас је свет поприште свеопштег хибридног рата и системске кризе неолибералног глобализма, у којој многима на планети прете глад, болести и смрт, иако је научно-технолошки напредак такав да би свих осам милијарди људи могли да живе у благостању. Од добробити човечанства, некима је опет важнија сопствена власт, моћ и богатство. И то је тренутак да се највећи и најмоћнији поново окупе и дају онакве смернице за будућност човечанства, какве људи од њих очекују.

До тога, наизглед није далеко. Бољи свет активно заговарају Русија и Кина, које су први пут у историји и војно-политички и економски моћније од англосаксонског, евроатлантског Запада. А светски дил у циљу свеопштог економског просперитета, заговара и садашњи амерички председник. Свету је баш потребна «нова Јалта», са новим учесницима – Путином, Сијем и Трампом, као што предлаже руски професор Игор Панарин. И можда баш – у Београду. Сигуран сам да би Србија то волела.
Актуелна глобална битка води се против једног вируса и оних који би да га злоупотребе. Да ће «силе зла» ту битку изгубити, већ се види, између осталог и по томе, што се и ауторства, па и саучесништва, сви одричу.

А и по томе што ће Москва ипак обележити Дан Велике Победе 9. маја. Парадом ваздухопловно-космичких снага и великим празничним ватрометом. «Бесмртни пук» и «Пут сећања» 9. маја ће напунити Интернет.

И у овом Дану Победе ће, све достојније последњих година, учествовати Србија. Ускоро ће у Београду, у сарадњи са Русијом, бити основан Институт за очување историјског сећања.

Права Србија зна да је чување и неприкосновеност истине о Дану Победе и његовом људском, моралном и духовном тријумфу, у који је и сама уградила огроман број жртава – путоказ и барометар о томе има ли човечанство будућност. То је и једина гаранција опстанка саме Србије.

Јер у Велику Победу 20. века, највећу победу у историји човечанства, сливени су и ослобођење Балкана 1912 (у част којег је настао најчувенији руски војни марш «Славјанка» који се чује на свакој Паради Победе), и Голгота и Васкрс Србије 1914-1918, и усташки геноцид, два антифашистичка покрета и народно-ослободилачки рат 1941-1945, и отпор разбијању Историјске Србије и НАТО агресији 1991-1999. И покушај уласка у Савез Русије и Белорусије 1999. И Декларација о стратешком партнерству са Руском Федерацијом 2013. И споразум о слободној трговини са Евроазијским Економским Савезом. И наше будуће ослобођење и уједињење.

Покушаји «сила зла» на разним местима по Европи да доведу у питање Велику Победу, изједначе «фашизам и комунизам», поруше споменике совјетским ослободиоцима – срамни су, подли и осуђени на пропаст.
За нас у Србији, истина о Великој Победи у коју смо уграђивали жртве током читавог 20. века, споменици и гробови ослободилаца су – света места.
И зато се придружујем предлогу прослављеног команданта одбране Кошара, пуковника Љубинка Ђурковића, да се, као што је то учињено на централном меморијалу на Поклоној Гори у Москви, и на Гробљу ослободилаца Београда, где заједно почива највише српске и руске браће, подигне православни храм.

Владимир Кршљанин

The post Васкрс 1945. и Дан Победе 2020. appeared first on Први покрет за Србију.

ПОЗНАТИ СРПСКИ ДИПЛОМАТА ЗА «АЛО!» О АКТУЕЛНОЈ СИТУАЦИЈИ У СВЕТУ И СРБИЈИ

• За разлику од наше изворне православне европске цивилизације, коју карактерише сарадња и поверење, западну цивилизацију воде принципи конфронтације и хипокризије
• Да би ЕУ опстала, мора да се помири са Русијом, јер је конфронтација штетна, непотребна и створена по диктату англоамеричког фактора који се повлачи из Европе
• Треба да инсистирамо да се будућа уједињена Европа адекватно односи према свом духовном изворишту, а то је православни свет
• Ми имамо уз себе Русију и Кину – водеће силе савременог света
• Србијом је 12 година владао корумпирани марионетски режим који је радио све у интересу западних сила и домаћих појединаца у њиховој службиУлазак у коначну фазу убрзаног краја епохе Запада даје Србији прилику за предах

Луксембург је овог викенда домаћин специфичне конференције Светског савеза слободних мислилаца, најстарије организације радничког покрета у Европи, која је настала у Немачкој пре доласка Хитлера на власт и била једна од његових главних мета.

На челу Слободних мислилаца данас је велики пријатељ Србије Клаус Хартман. Тим поводом, наш једини представник у овој јединственој групи људи и члан њеног президијума – дипломата, књижевник и научник Владимир Кршљанин, у разговору за „Ало!“, између осталог, појашњава и тему ове конферецније „Миграције и секуларност“, кроз призму цивилизацијских разлика између западног и православног света.

– Већина миграната који очигледно организовано долазе, су муслимани из земаља другачијих културних и верских традиција, што је посебан разлог за повећање тензија у Европи. За разлику од наше изворне православне европске цивилизације, коју карактерише сарадња и поверење, западну цивилизацију воде принципи конфронтације и хипокризије, а стварањем неравноправности, мешањем различитих делова света, нација, етничких и социјалних група, таква ситуација се мултипиликује и западни интереси се, по правилу дивиде ет импера, као и одувек, служећи се свим средствима, удружују у стварању нових тензија. Свака супротност је искоришћена да се продуби и претвори у конфликт, како би моћници могли да арбитрирају и профитирају.

• Где смо ми у таквој Европи?

У својој политици имамо две димензије – чврсту и одлучну везаност за наше пријатеље и декларативно опредељење да наставимо путем европских интеграција. Тај процес је застао због кризе на Западу и нема помака док не дође до реформи унутар ЕУ. А да би ЕУ опстала, мора да се помири са Русијом, јер је конфронтација штетна и непотребна, створена по диктату англоамеричког фактора који се повлачи из Европе. Ту је наша шанса. Треба да инсистирамо да се будућа уједињена Европа адекватно односи према свом духовном изворишту, а то је православни свет, изворна европска цивилизација створена је на нашем тлу.

• А раскол у православљу?

По Бжежинском, после пада комунизма највећи противник америчке империје је православље. Да би убедили свет да је њихов систем једини исправан и да би сачували моћ, они се труде да униште други систем. Па тако гурну неког Милу Ђукановића да угрожава православно јединство или у несрећној и много деценијама нагриженој Украјини стварају неку вештачку цркву. Све те полуге запад користи да пољуља јединство православног света где год може. Наше је да се томе супротставимо.

• Можемо ли да сачувамо Косово?

Ситуација на КиМ је последица бруталне западне агресије која је користила тероризам и верски екстремизам Албанаца као своје средство и против демократске воље становништва довела на власт разбојнике „из шуме“. Иза те нелегалне бандитске структуре стоји читав политички запад јер не жели да призна кривицу за агресију на СРЈ, јер би их то признање коштало десетине милијарди ратне одштете. Такође, Резолуција 1244 је за Србију повољан, али привремени документ, који једном мора да се оконча. То је једино могуће новом резолуцијом, за шта је потребна сагласност свих сталних чланица Савета Безбедности. Ми имамо уз себе Русију и Кину – водеће силе савременог света, који неће дозволити да се усвоји нешто са чиме Србија није сагласна, а исто тако Запад штити Албанце, јер су сувише ставили на њихову карту. За коначно решење са којим ће се изаћи пред СБ је потребно много труда и комплексног дијалога, принципијалности, поштовања међународног и хуманитарног права од стране свих.

• Време нам иде у прилог?

Поједини кругови на Западу би на брзину, зарад опстанка у власти и добијања јефтиних политичких поена или рачунајући на то да Америка не може дуго да опстане у Бондстилу, на брзину да нас натерају да нађемо неко решење, да не испадне да су трошили енергију и новац без резултата. Ти кругови раде у свом интересу, а ми треба да радимо оно што је у интересу Србије.

• Да ли проблем решавамо нашим или туђим темпом?

Радимо нашим све више. Србијом је 12 година владао корумпирани марионетски режим који је радио све у интересу западних сила и домаћих појединаца у њиховој служби. Растурао је нашу одбрану, војску, безбедносне структуре, привреду и тд. То су нове власти затекле и то је немогуће променити преко ноћи, јер смо као држава били сувише немоћни и зависни од својих непријатеља. Потребно је времена и труда, срећом нам историјске околности иду на руку, јер прекретница у међународним односима 2014. године са руском интервенцијом у Сирији и западним пучем у Украјини, и улазак у коначну фазу убрзаног краја епохе Запада, дају Србији прилику за предах. Русија је довољно економски и војно ојачала да озбиљније парира Америци, што је формално доказала 2014-е.

• Шта мислите о Трамповом курсу Америке?

Трамп интелигентно мења политичку парадигму тиме што каже „ми нећемо бити више светски полицајци, него ћемо бити сила број 1 примером, најтраженија економија, земља благостања и људских слобода“. И да хоћемо не можемо да избегнемо да се са њима рвемо и одржавамо дијалог по питању КиМ. Они су доле присутни војно, режим и читава та лажна држава потпуно зависе од њихове подршке, тако да се до решења без њих не може доћи. Али што се тиче самог Трампа, верујем да овај регион, ни Косово ни Србија, нису нити ће бити у његовом другом мандату неки приоритет. Епоха Запада се завршава, а Америка као његов предводник, пуна унутрашњих противречности, астрономског јавног дуга и финансијског система који више не функционише – може да се уруши врло ружно. Он покушава то да преокрене.

Марија М. Зарић

Православље и социјализам

Руси и Срби, у историјском смислу, баштине две ствари – цивилизацијско православно утемељење и непосредно искуство у изградњи социјализма. Упитан зашто је комунизам пустио корење баш у православним земљама, Кршљанин то објашњава православним духом и потребом човека за слободом и правдом:

– Комунисти су основне вредности преписали из хришћанства. И најбољи међу њима су попут првих хришћана, били спремни на жртвовање ради општег добра. Пољуљана западним утицајима, и руско и наше друштво нису имала довољно правде и комунисти су постали водећа снага. То је довело до кобног расцепа између државе и Цркве, који данас морамо превазићи.

(Дневни лист «Ало!», 15. септембра 2019.)

The post Кршљанин: Уз Србију су водеће силе савременог света appeared first on Први покрет за Србију.

РАЗГОВОР НА КОЛАРЦУ О КЊИЗИ ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА „СРБИЈА И РУСИЈА“

* Јелена ГУСКОВА: Наша будућност је заједничка. У Кршљаниновој књизи су генијално одређене етапе интеграције Балкана. Она мора започети ступањем Србије у савез са Русијом, да би се затим у фазама уједињавао српски простор и стварала Балканска Заједница, која би се коначно прикључила Евроазијском Савезу

* Ђуро БИЛБИЈА: Ми не можемо учинити ништа са Црном Гором без чврстог наслона на Русију. Само тако Србија може да поврати своје гравитационо поље. Тај ослонац на Русију мора да буде много већи него што је данас и бар онолики колики Израел има у САД. Русији се отварају велике карте. А њихове велике карте, даће Бог, биће и наше карте, само да будемо Срби

* Миломир СТЕПИЋ: Балкану је за стабилизацију потребна прво девестернизација, односно деатлантизација, јер је то извор његове нестабилности (а не „малигни утицај Русије“). Кршљанин с правом каже „да је потчињеност Западу узрок свих наших мука“. Зар је потребно образлагати зашто наш аутор у једном интервјуу на питање који је наш кључни национални интерес, одговара резолутно: „Ослобођење и уједињење!“. И у складу са тим да на крају кажем: ове године у Призрену, а догодине у Книну!

* Бранко РАКИЋ: Кроз читаву историју су сви агресивни походи ишли са Запада према Русији, а никада у супротном смеру. Значајно је што се у Кршљаниновој књизи истиче да је најзначајнији догађај у међународној политици у 21. веку – руска интервенција у Сирији, која је зауставила агресивну политику Запада. Зато данас када су се односи у свету толико променили не бити на страни оних који су ваша браћа, већ се опредељивати за некога ко је у паду, могу само– кретени. Ми Срби нисмо кретени иако и међу нама има по неко такав

* Миша ЂУРКОВИЋ: Деведесете године захтевају озбиљно историјско превредновање. Ради се о периоду који је заиста врхунска епопеја за српски народ. Из ове перспективе се виде људи који су били пионири отпора једном великом злу, и који су у најтежим условима успели да постигну велике резултате, као што је Република Српска, који су очували велики део суверености Србије, док су владе после 2000. већином биле окупационе, у чијем формирању су учествовале стране амбасаде, а пре свега Енглези и Американци, који су дубински ушли у системе и њима овладали – од банкарског сектора, преко образовања и правосуђа, до одбране

* Владимир КРШЉАНИН: Сви наши проблеми (српски, руски и светски) у последњих 2000 година потичу од западног утицаја. Што је тај утицај био већи, то је нама било горе. Морамо извршити дезинфекцију нашег духа од западних наслага. Контаминација је била интензивна око 200 година, а најпогубнија је била 1948-1988. Били смо четрдесет година без кишобрана и заштитне одеће под пљуском западне радиоактивне «поп културе», док је све из Русије, осим неколико писаца и композитора из 19. века, било забрањено

         У КОЛАРЧЕВОЈ задужбини у Београду 19. јуна 2019. Одржан је Разговор о књизи Владимира Кршљанина СРБИЈА И РУСИЈА – аргументи за нову политику. Учествовали су: академик др Јелена Гускова, руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, инострани члан САНУ и АНУРС, Ђуро Билбија, главни уредник портала „Факти“, проф. др Миломир Степић, научни саветник Института за политичке студије, проф. др Бранко Ракић, редовни професор на Правном факултету, др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије и аутор Владимир Кршљанин.

Академик Јелена Гускова је одмах на почетку истакла:

         Наша будућност је заједничка. Русија и Србија ће заједно спасити цео свет.

         Само да превазиђемо неке наше (и ваше) тешкоће и све ће бити у реду.

         Али да бисмо стигли до тог времена, треба свако од нас да се потруди. Владимир Кршљанин, откад га знам, стално ради – на тој релацији руско-српској, он свима помаже, има одличну комуникацију са руским истраживачима, објаснила је она и наставила:

         Аутор је аналитичар, дипломата, добар познавалац руско-српских односа и борац за њихов напредак.

         Владимир је против НАТО. Он западни утицај на Србију сматра погубним. Он је за враћање Србије својој историјској и цивилизацијској суштини, за савез и јединство са Русијом. То је заједнички именитељ већине текстова у овој књизи и „бити или не бити“, не само Србије и Русије, него и света. По њему, јачање стратешког партнерства Србије и Русије последњих година, охрабрује. Аутор је славјанофил, он је за јачање братства словенских народа око природног стожера – великог руског православног народа.

         Аутор се налазио у жижи многих важних догађаја у Србији. Он је добар познавалац историјских околности наших односа, али прати и актуелни геополитички положај Србије на Балкану.

         Владимир исправно гледа на Србију као на пијемонт балканске интеграције.

         Гускова је ту цитирала Кршљанинову тврдњу да српски народ има највећи интеграциони потенцијал, иако није најбројнији на Балкану, и то из три разлога: он заузима централни положај на Балкану, неправедно је подељен (услед рата 1990-их), и једини има своје делове или мањине у свим државама региона.

         У Кршљаниновој књизи су, истакла је Гускова, генијално одређене етапе интеграције Балкана. Она мора започети ступањем Србије у савез са Русијом, да би се затим у фазама уједињавао српски простор и стварала Балканска Заједница, која би се коначно прикључила Евроазијском Савезу.

         По Гусковој, 200 текстова из Кршљанинове књиге ће остати у историји 20. и 21. века, за будуће генерације Срба и Руса, као доказ високог морала једног Србина у борби против неморалног Запада, а за правду, истину и наше словенско српско-руско братство!

         Ђуро Билбија је констатовао да Кршљанинова књига нуди концепт нове политике, која је ствар будућности и која у данашњим условима у нашој земљи још није могућа.

         По њему, књигу особено карактеришу и следећи ставови аутора: „Косово је Исток, Бондстил је Запад“ и „ми и Руси смо двоимени народ“ на који аутор надовезује познату руску крилатицу да је Русија Трећи Рим, а четвртог бити неће.

         Билбија је приметио да су Срби квалитете свог 19. века проћердали на од масона подстицану мегаломанију стварања велике државе као бране немачком и руском утицају на Балкану.

         У то противречно време, из Беча је помагано Вуку и Шевченку да праве српски и украјински језик против Русије, али и против српских интереса.

         Данас се ствари у свету убрзавају. Треба сачекати да се Трамп реизабере, да прораде Северни ток 2, Турски ток и Сила Сибира. Тада ће се стећи услови да се ствари у међународној арени дешавају друкчије него до сада.

         Кршљанин актуелизује оно што је Милован Миловановић рекао почетком 20. века – да Срби треба да свој мали чамац вежу за велики руски брод, као и Никола Пашић – да је наслон на Русију – услов демократског стања у Србији. Руски брод постаје све већи и све моћнији, а наша потреба да се за њега вежемо је централна тачка у Кршљаниновој књизи, подвукао је Билбија.

         Садашњи запад је „прогутао“ и тенкове и Мигове 29 које нам је дао Путин, али узимање ракетних система С-300 нам вероватно у садашњој фази не би дозволио.

         Нама је потребна ресуверенизација. Ми смо данас суверенији него што смо били у време Бориса Тадића, Војислава Коштунице. Уз све своје слабе тачке, Србија је најсуверенија земља на простору бивше Југославије. И то отвара неке могућности – између осталог могућност да се купује време.

         Ми не можемо учинити ништа са Црном Гором без чврстог наслона на Русију. Само тако Србија може да поврати своје гравитационо поље. Тај ослонац на Русију мора да буде много већи него што је данас и бар онолики колики Израел има у САД.

         Да ли је Русија спремна да нас баш толико подржи – нисам сигуран, рекао је Билбија, јер је и последњих децнија знала да троши своје адуте на разне Јануковиче и Саргсјане.

         А Кршљанин не тврди ништа друго него Хантингтон, приметио је он – да ми Срби свој православни цивилизацијски круг, у свом интересу, као гоблен треба да попуњавамо.

         Русија има спољну политику која је направила последњих година велике, величанствене и неочекиване ствари. Војно, Русија је на плану хиперсоничног оружја бар 4-5 година испред Америке. То што Русија данас може и куд иде, ми треба да искористимо. Али, нама треба и да се Русија додатно русификује. Њој се отварају велике карте. А њихове велике карте, даће Бог, биће и наше карте, само да будемо Срби.

         Проф. др Миломир Степић:

         Пред нама је дело које садржи разнородне текстове – чланци, јавни иступи,  интервјуи, реферати са научних и других скупова, политичких скупова, неколико програмских текстова, јер је аутор политички ангажован, а тематика је од глобалних промена и суштинских питања човека и човечанства, до различитих аспеката домаћег политичког живота и вишедимензионалног српског питања. Чланци су објављивани у периоду 2008-2018.

         Из тих разнородних текстова ја сам издвојио три питања. По њиховој заступљеност и значају, али и по мојој личној склоности. То су:

         1. Русија као поклекли, а онда опорављени геополитички горостас и њен повратак на Балкан;

         2. Балкан у контексту стабилизације посредством интеграције;

         3. Косово и Метохија – са различитих становишта.

         Пођимо прво од Русије. Аутор у своме делу пише, доста детаљно, о Русији која је била на коленима, на низбрдици. А Запад никад није одустао од тога да Русију потпуно баци на колена и да је распарча. Ту постоји један геополитички континуитет – од Мекиндера до Бжежинског, па и његове следбенице Медлин Олбрајт. Русија је у последњој деценији 20. века била потпуно подређена Западу.

         Русија је почела да се опоравља и међу самим Русима јачала је свест да је агресија на нашу земљу 1999. била тај „велики шок“ који покреће нацију – и они су тај велики шок доживели посредством нас. И они сами то често тврде.

         Руски успон је Запад покушао да заустави на све расположиве начине и даље то ради. Конфронтација је била све оштрија и многи аутори су то назвали „новим хладним ратом“, или „континуитетом хладног рата“.

         Русија је данас, заједно са Кином, на челу неатлантистичког света. Она предводи глобалне промене и заустављање вековне доминације Запада, која је трајала од Колумбових открића, па до недавно.

         Међутим, како примећује и наш аутор, нема светске силе која је то постала, а да није контролисала Балкан. То је један од кључних постулата геополитике, и као теорије и као праксе. У контексту Русије, Кршљанин то назива „адекватним утицајем“. Односно, Русија би морала да оствари адекватни утицај у најмање два простора: у Украјини и на Балкану.

         Сведоци смо са каквим ентузијазмом Запад настоји да онемогући тај балкански геополитички вектор Русије, али се „руска орбита“, како каже Кршљанин, на Балкану ипак формира, и то на православном интегративном темељу.

         Друга тема је Балкан, кроз призму његове стабилизације, коју прижељкује наш аутор – и она је могућа посредством интеграције. Уз оштре речи аутора о наметнутој српској подељености на више држава, која мора бити анулирана. Он констатује и да немамо храбрости да као Немци и Корејанци учинимо међународно легитимним наше питање. Шта више, аутор се залаже да у новој, слободној балканској заједници, своје место нађе и Република Српска Крајина. У ствари, Балкану је за стабилизацију потребна прво девестернизација, односно деатлантизација, јер је то извор његове нестабилности (а не „малигни утицај Русије“).

         Треће питање којим се Кршљанин бави је Косово и Метохија. Он је ту немилосрдни критичар наше пасивне, дефанзивне, попуштајуће и препуштајуће политике, којом политичке гарнитуре мазохистички држе наш народ као таоца „пута без алтернативе“ према евроатлантским интеграцијама – управо тамо одакле долазе ултимативни захтеви да се потпише „правно обавезујући споразум“. То је наш кључни проблем: ми хоћемо непријатељу у шаке, да се тамо интегришемо. Тзв. независно Косово признају земље које чине 29.1% становништва света и 35.2% територије света. Дакле, једва трећина света признаје независност Косова – углавном Запад и његови сателити.

         Кршљанин с правом каже „да је потчињеност Западу узрок свих наших мука“, да прокламована неутралност Србије није могућа јер јој је део територије под класичном окупацијом и да је неутралност лажна јер је утицај Запада у свим сферама, од одбране и безбедности, до духовности и културе – доминантан, прави окупациони. Зар је потребно образлагати зашто наш аутор у једном интервјуу на питање који је наш кључни национални интерес, одговара резолутно: „Ослобођење и уједињење!“. И у складу са тим да на крају кажем: ове године у Призрену, а догодине у Книну!

         Проф. др Бранко Ракић:

         Велика је част имати старог и доброг пријатеља који је страсни русофил. Захваљујући њему, ја сам много научио о Русији и нашим односима.

         Ова књига је колаж текстова који се баве различитим питањима, али је прожет једном основном идејом – патриотизмом. А за нас Србе је патриотизам једнако русофилија. Уз то, ако нема љубави, нема осећања, ни вођење политике нема смисла.

         Ракић је сликовитим историјским примерима показао да је историја западне спољнополитичке мисли у ствари историја русофобије. И данас је наш пријем у ЕУ, констатовао је затим, условљен увођењем санкција и заузимањем негативног става према Русији. Срећом, Срби добро разумеју ко нам је пријатељ и савезник.

         Наводећи више конкретних успомена, он се осврнуо и на време када је био правни саветник Милошевића у Хагу. Рекао је да су се он и двојица његових колега тамо све време налазила „у троуглу“, који су чинили Запад, као недвосмислени непријатељ, наша држава (у то време апсолутно прозападна) и Русија, као једини пријатељски фактор. Ракић је искористио прилику да се захвали Јелени Гусковој, чија је књига о историји југословенске кризе била од кључног значаја у припреми уводног излагања на почетку одбране Слободана Милошевића. Значајно је било и оглашавање групе руских међународних правника у свим кључним фазама процеса. Руски лекари су пратили здравље председника Милошевића, посећивали га у Хагу и на крају му понудили лечење у Москви.

         Председник Путин је прихватио да Русија да гаранције за Милошевићево лечење у Москви, а руска страна је посредством своје амбасаде у Хагу препустила Милошевићевим правним саветницима да напишу текст тих гаранција. Гаранције Русије је, као што знамо, Трибунал одбацио, а председник Милошевић је убрзо потом преминуо, одмах пошто је написао писмо руском министру Лаврову, тражећи помоћ и заштиту јер му је неадекватним медикаментима био угрожен живот.

         И после његове смрти, руска амбасада у Хагу се о сину Марку и Милошевићевим правним саветницима, бринула као о својим грађанима, а постојала је и понуда да Милошевић буде достојно сахрањен у Москви. У свему томе, нагласио је Ракић, осећали смо да је Русија заправо наша држава која нас штити.

         Ракић је подсетио да су кроз читаву историју сви агресивни походи ишли са Запада према Русији, а никада у супротном смеру. Руси су продирали на запад само када су бивали принуђени да савладају агресоре. У том смислу, рекао је он, значајно је што се у Кршљаниновој књизи истиче да је најзначајнији догађај у међународној политици у 21. веку – руска интервенција у Сирији, која је зауставила агресивну политику Запада.

         Данас, подвукао је он, када су се односи у свету толико променили, да не будете на страни оних који су ваша браћа, а да се опредељујете за некога ко је у паду, морали бисте да будете – кретени. Ми Срби нисмо кретени, рекао је Ракић, иако и међу нама има по неко такав.

         Као браћа, треба да гајимо најбоље могуће односе и хвала Влади Кршљанину што доприноси томе, између осталог и овом књигом.

      Др Миша Ђурковић:

         Вечерас говоримо о разним стварима које је Кршљанин овде интегрисао – кроз своју волуминозну књигу од скоро 500 страница. Та књига је и једна врста хронологије његовог и живота и рада 2008-2018, али уз значајне реминисценције на 90-е године, најзначајније у његовом животном путу, када је био у врху наше високе политике у веома тешко време.

         Ђурковић је изнео да је Кршљанина упознао на Петровдан 2008. на сплаву „Византија“ на једној књижевној промоцији и да му је тада Кршљанин уручио примерак своје управо изашле књиге „Слободна Србија – приручник за ослобођење“ – једне врло вредне и занимљиве методолошке публикације, која ће нам и у наредном периоду доста требати, а нажалост, вероватно и генерацијама после нас. И не само нама, него и многим другима који теже слободи и обнови суверености. Кршљанин, веран својим социјалним идеалима, дошао је тада на скуп конзервативно опредељених људи, које су предводили покојни Данко Поповић и Слободан Ракитић, у тежњи да се борба за слободу, сувереност и патриотизам, употпуни неопходним димензијама традиције и вере, која у његовим садашњим радовима игра значајну улогу. О томе, између осталог, у врло лепом поговору ове књиге, пише и професор Слободан Антонић.

         У овој књизи, која није систематска монографија, има и врло кратких есеја који су изузетно плодоносни и на поруке неких од њих ћу се осврнути.

         Опијумски ратови су донели Кини вредносни и демографски пад, од кога се опоравила тек 100 година касније. Нације које се „дрогирају“ (било у хемијском, било у менталном смислу, нпр. преко „ријалитија“) могу себе вредносно и морално толико уништити, да то доведе до пада демографске, а онда и продуктивне и виталне енергије. Под сличном претњом је и Србија у најновије доба, на шта с правом указује Кршљанин. У Србији је, подсетићу вас, 2016. рођено најмање беба од Првог светског рата. Али то је и општи жалосни тренд у читавом региону.

         1990-е године захтевају озбиљно историјско превредновање. Иако смо тада били на различитим странама, и једни и други смо касније схватили да је континуитет управо у ономе што је садржано у Милошевићевом тестаментарном говору. Ради се о периоду који је заиста врхунска епопеја за српски народ. Из ове перспективе се виде људи који су били пионири отпора једном великом злу, и који су у најтежим условима успели да постигну велике резултате, као што је Република Српска, који су очували велики део суверености Србије, док су владе после 2000, и ту се морамо сложити са Кршљанином, већином биле окупационе, у чијем формирању су учествовале стране амбасаде, а пре свега Енглези и Американци, који су дубински ушли у системе и њима овладали – од банкарског сектора, преко образовања и правосуђа, до одбране.

         Обнова мултиполарности је обележила последњих 10-12 година, о чему Влада Кршљанин врло добро говори. Тога 90-их уопште није било, био је сурови униполаризам и из те перспективе још јасније видимо херојски подухват људи око Слободана Милошевића. То заиста заслужује озбиљно признање и озбиљно превредновање.

         Влада Кршљанин је као и многи други, после 2000, у промењеним околностима покушавао да на различите начине делује. Једно је овај сегмент који заслужује сваку врсту признања и похвале – да се доследно држи вредности и политике у које је веровао, и да помаже човеку који је био његов политички лидер и командант, а који је у то време био најнедоличније прогоњен (што је пре свега за нас као народ срамота). Деловао је и градећи односе са Русијом која се полако успињала, и покушавајући да међународно повеже те центре људи који су учествовали и у одбрани Слободана Милошевића, али и пледирали за један свет који је полако и тешко почео да се рађа, свет мултиполарности. Тај свет Влада Кршљанин врло добро лоцира и уочава последње покушаје униполариста да на ситуацијама као што су Либија или Сирија покушају да намећу своју моћ. Сирија јесте прекретница, на којој је таквим покушајима постављена брана. Ми смо сведоци појаве мултиполарног света, који отвара простор за могућност обнове финансијске, политичке, геополитичке и сваке друге врсте суверености о чему Кршљанин у овој књизи говори.

         На крају бих покушао да анализирам и идеолошку позицију аутора, која некима може изгледати чудно, али делује врло реално – помало хибридна концепција православног, или хришћанског социјализма, са којом он наступа и иза које стоји. То је једна консеквентна логика човека који долази из партизанске патриотске породице, који је растао у једном систему и који држи и до свог идентитета и идентитета свог народа и који је изградио целу своју животну философију и акцију на отпору неправди и који не може да побегне од традиције којој припада. Влади Кршљанину се мора одати пуно признање на доследности и поштености у ономе што ради, и, да нажалост тиме завршим, она ствар која је изузетно актуелна и са којом ћемо се ми овде врло брзо, бојим се, суочити у пуној мери као изазовом, то је његова стална и консеквента борба против НАТО-а – и као вредносног, и као безбедносног и као геополитичког изазова. После Црне Горе, Северне Македоније и БиХ, бојим се да ће и сама Србија врло брзо доћи на удар у процесу утеривања свих у НАТО.

        Владимир Кршљанин:

         Данас Срби и Руси баштине две ствари. Једна је наша православна суштина, а друга је наше реално искуство у изградњи социјализма. То су реалности које други народи немају. Једини природни пут би био да ми саборно сјединимо своја позитивна историјска искуства. То је пут којим смо ми 90-их година кренули и то је пут којим данас иде Русија. Нажалост, прво су они имали тежак и болан дисконтинуитет 90-их, а онда смо га ми имали од 2000-2012. Данас све то треба нивелисати.

         Пре 20 година, 12. априла 1999, тачно на Дан космонаутике, оба већа Савезне скупштине усвојила су Одлуку о приступању СРЈ Савезу Русије и Белорусије. На то нас данас подсећају маневри специјалаца Србије, Русије и Белорусије „СЛОВЕНСКО БРАТСТВО 2019“, који се ове године одржавају у Србији, а иначе већ пету годину заредом.

         Усудићу се да тврдим да су Срби и Руси (и Белоруси) више једно од неких елемената од који су својевремено сковане немачка или италијанска нација. А наша одлука из 1999, била је у многовековној братској историји прва која је тежила државном јединству. Такве одлуке се не доносе случајно – значи да су се испунили историјски услови за то. У целини – свакако да. Али мора се приметити да 1999. на реализацију те одлуке није била потпуно спремна Јељцинова Русија, а после 12 година латентне окупације, није била спремна Србија.

         Морамо и даље активно да смањујемо те раскораке, да не буде да наши непријатељи јасније виде наше јединство него ми сами.

         Само доношење те одлуке било је један од разлога за голготу Слободана Милошевића. Одлуку је прва донела Србија јер се прва приближила својој православној суштини. Будућност ни једне земље, а тим пре Европе и света не може се темељити на лажима, и зато је суштински важно и за Србију и за Русију, али и за Европу и свет, да епопеја Србије 90-их и мучеништво Слободана Милошевића заузму што пре у званичној историји оно место које већ имају у срцима бораца за слободу.

         Сви наши проблеми (српски, руски и светски) у последњих 2000 година потичу од западног утицаја. Што је тај утицај био већи, то је нама било горе. Највећу тешкоћу да се тог утицаја ослободимо, представља доминантан западни утицај у философији и уопште друштвеној теорији. Ми у анализи и размишљању користимо западни појмовни апарат, који је неадекватан. То нас кочи и успорава, али и онемогућава Запад да нас разуме. Ово последње је и добро и лоше у исти мах. Отежава западној олигархији да се против нас бори, али и отежава народу на Западу да се приближи спасењу, у чему многи од њих очекују нашу помоћ.

         Запад повезује слободу и својину. Својина није слобода. Својина је ропство.

         Стваралачко биће човечанства је људска заједница, које нема без љубави. Љубав је и централни појам наше цивилизације. Запад је аберација те цивилизације. Тамо је основни појам – конфликт. Запад је деструктивна димензија нашег постојања, која мора бити укинута да бисмо ишли напред.

         Запад је Јанус са јавним и тајним лицем која се никад не поклапају. Привести дволични Запад правди је исто што и укинути га.

         Али то нећемо учинити ми, јер конфликт није наш принцип. Запад ће се самоукинути, јер једино тако може да се спасе.

         Оно што ми, понекад, учимо од Запада (наравно, ако сами то бирамо; а када нам они намећу онда сигурно не ваља) то има вредност због тога што ми то искрено примењујемо. А код њих је увек дволично. То су ствари које морамо разумети, а извор цивилизације је овде, код нас, на Балкану, у Источном Медитерану. Извор Европе – оне праве, а не ове, њене западне аберације.

         За цео свет, за Русију, а посебно за нас на Балкану, предуслов опстанка је напуштање тобоже грађанског, а у ствари конфликтног и паганског западног концепта националног. Наш, заветни концепт нације је старији, дубљи и мудрији. Он није конфликтни, него је саборни. И унутар нације и међу нацијама се окупљамо око вредности. Људског живота, па ни политике, нема без љубави.

         Морамо извршити дезинфекцију нашег духа од западних наслага. Контаминација је била интензивна око 200 година, а најпогубнија је била 1948-1988. Били смо четрдесет година без кишобрана и заштитне одеће под пљуском западне радиоактивне «поп културе», док је све из Русије, осим неколико писаца и композитора из 19. века, било забрањено. Тада смо, између осталог «научили» да су «све велике силе исте» и да «свет покрећу једино интереси». Тада су неки Срби, први пут у својој историји, почели да потцењују Русе.

         Да после свега, код нас неки носталгирају за спољном политиком „комунизма ослоњеног на Вашингтон“, можда није ни чудно, али да у неки у Москви жале за „квалитетом односа“ који смо тада имали, прилично је запањујуће.

         Обим и квалитет односа Србије и Русије приближио се данас ономе што је у срцима њихових људи. Наше историјско савезништво испуњено је опет садржајем. Сада нам више него икад треба брзи и велики раст сарадње у областима информисања, образовања, науке и културе, као предуслов за потпуно јединство које ће опоравити ратом измучену и растрзану Србију и донети спасење Европи и свету.

http://fakti.org/citaliste/srbi-i-rusi-su-blize-od-elemenata-koji-su-se-stopili-u-nemacku-naciju-a-zapad-ce-se-samoukinuti

The post Кршљанин: Срби и Руси су двоимени народ, а Запад ће се самоукинути appeared first on Први покрет за Србију.

* Судбина Југославије се може поредити и са СССР и са Украјином. С једне стране, СССР је био историјска Русија, а Југославија – историјска Србија. А са друге, Титова Југославија и постсовјетска Украјина су добиле истог подлог покровитеља – САД

* До почетка 90-их обавезна заклетва америчких председника је била «САД гарантују независност Југославије». А када су њу уништили, реченица се мало променила: «САД гарантују независност Украјине»

* По бечким и ватиканским рецептима англосаксонци су узели да праве од Хрватске – Антисрбију, а од Украјине – Антирусију. Уз охрабрујући осмех Запада у тим државама данас бесне духови фашизма. А свету не треба ни фашизам, ни Запад који га је створио и који му се осмехује. Тако да питање није само у томе – у Украјини или не. На кантару су сад најкрупнији улози, који одређују судбину човечанства

* И међу српским јерарсима, од којих су неки блиско сарађивали са Фанаром, данас нема дилеме какву позицију да заузму, јер украјински преседан прети покушајем легализације расколника и у Црној Гори и Македонији. Али највећа је опасност, и ми то овде разумемо, претња да Украјина потпуно експлодира. То је мегапретња. Са Фанаром је лакше изаћи на крај

По мишљењу многих домаћих и страних публициста и аналитичара, украјинска криза је у много чему слична са катастрофом, која је уништила Југославију.

«Луганск 1» се обратио српском књижевнику, политичару и дипломати, бившем помоћнику Слободана Милошевића, председнику Српског одељења Међународне словенске академије Владимиру Кршљанину са молбом да одговори на неколико најактуелнијих питања.

– Владимире, и Ви сте говорили о томе да Украјина понавља судбину Југославије. Да ли то сведочи о менталној блискости два словенска народа? Или о томе да се остварује један исти сценарио који намећу спољне силе?

– Судбина Југославије се може поредити и са СССР и са Украјином. С једне стране, СССР је био историјска Русија, а Југославија – историјска Србија. А са друге, Титова Југославија и постсовјетска Украјина су добиле истог подлог покровитеља – САД. До почетка 90-их обавезна заклетва америчких председника је била «САД гарантују независност Југославије». А када су њу уништили, реченица се мало променила: «САД гарантују независност Украјине». Како су сами англосаксонци приметили, њихова империја нема савезнике ни пријатеље – само будуће жртве. А њихов главни принцип је узет од Јулијана Апостата: «завади па владај». Таква је природа пљачкашке антицивилизације, која се свим силама труди да уништи нашу стваралачку православну цивилизацију – праву цивилизацију Европе. Наравно, неће им то успети. Скоро сви данас виде да се антицивилизација налази на путу самоуништења. Али тужно је што се наша крв пролива…

– Ви сте више пута били у републикама Донбаса. Какве је емоције код Вас изазвало то што сте видели својим очима?

– Страдања невиних цивила изазивају жалост и гнев. Али високи морал бранилаца, испуњених православном вером и одлучношћу да остваре социјалну правду, надахњује и чини народни отпор важним и за Русију и за свет.

– Шта, по Вашем мишљењу, може да натера власти у Кијеву да обуставе агресију против Донбаса?

– Одлучност народа (не само у Донбасу) и одлучност Русије.

– Да ли још увек постоји могућност да се Донбас врати у састав Украјине? Под којим условима?

– Тешко је у то поверовати. Изгледа да не би била довољна ни темељна промена политике Кијева. Било би неопходно и да се потпуно промени концепт и организација државе. По бечким и ватиканским рецептима англосаксонци су узели да праве од Хрватске – Антисрбију, а од Украјине – Антирусију. Уз охрабрујући осмех Запада у тим државама данас бесне духови фашизма. А свету не треба ни фашизам, ни Запад који га је створио и који му се осмехује. Тако да питање није само у томе – у Украјини или не. На кантару су сад најкрупнији улози, који одређују судбину човечанства.

– Постоји полемика о томе, треба ли одржавати изборе у републикама Донбаса у условима украјинске агресије која се наставља. Шта Ви мислите: да ли су овогодишњи избори неопходни ЛНР и ДНР? Није ли боље да се избори одложе и одрже по окончању борбених дејстава?

– Ми не знамо када ће се окончати борбена дејства. Држава и народ морају да живе, јачају, развијају се, а за то није довољно привремено руководство. У ЛНР је изабрани председник поднео оставку, а затим су председника ДНР непријатељи убили. Сматрам да је тај трагични догађај пресудио да се избори одрже баш сада. (Избори у ЛНР и ДНР су заказани за 11. новембар – прим. прев.)

– Црквени раскол у Украјини је постао болна тачка за цео православни свет. Како обични Срби доживљавају напад на канонску Украјинску православну цркву?

– Још од времена турске владавине обични Срби не верују фанариотима, који су у то време на Балкану деловали као чиновници турске империје. А после њеног нестанка они су постали марионете Вашингтона, који је сада одлучио да одигра најопаснију карту у украјинском покеру. И међу српским јерарсима, од којих су неки блиско сарађивали са Фанаром, данас нема дилеме какву позицију да заузму, јер украјински преседан прети покушајем легализације расколника и у Црној Гори и Македонији. Али највећа је опасност, и ми то овде разумемо, претња да Украјина потпуно експлодира. То је мегапретња. Са Фанаром је лакше изаћи на крај.

– Земља Донбаса има давнашње везе са Србијом. Сећају ли се Срби далеке Славјаносербије?

– За тај најсветлији пример православног и словенског јединства, срећом, у Србији зна сваки ученик, јер је једно од централних, најзначајнијих дела српске књижевности – роман «Сеобе» Милоша Црњанског, у којем је опеван тај подвиг наших предака.

– У ЛНР сада почиње са радом српски културни центар. Шта мислите да би могло да допринесе његовој активнсоти? Има ли он перспективе? Да ли је неопходна подршка званичних власти?

– Центар настаје у важном историјском тренутку и на чврстој историјској основи. У њега су се слили ентузијазам београдског удружења «Славјаносербија», чији први човек Олга Милуновић је и ваша и наша земљакиња, и благородно тло луганског Универзитета «Владимир Даљ». Надам се да ће на темељу тог, засад невеликог и скромног центра, израсти хуманитарна размена у сферама културе, уметности, књижевнсоти, филологије, сразмерна нашој блискости и историјском значају Славјаносербије. Треба привући истакнуте ствараоце, да би они, са своје стране, привлачили омладину. Очекујем да реагују и српски универзитети и значајне установе културе. А онда ни државна подршка неће бити ствар далеке будућности.

Андреј ЧЕРНОВ

h ttp://lugansk1.info/64469-vladimir-krshlyanin-anglosaksy-vzyalis-delat-iz-ukrainy-antirossiyu/

The post ЈУГОСЛАВИЈА И УКРАЈИНА: ПАРАЛЕЛЕ (Интервју В. Кршљанина за «Луганск1») appeared first on Први покрет за Србију.

ТРАГЕДИЈА КОД СОЧИЈА НЕЋЕ ЗАУСТАВИТИ ПЛАНЕТАРНО СМЕШТАЊЕ СТВАРИ И ЛИЦА ТАМО ГДЕ ПРИПАДАЈУ

• „Александров” ми је у живом наступу помогао да простор за отпаднике – у који су непријатељи мој народ вештачки и насилно угурали – доживим као ничију земљу са које ћу опет, као некада моји преци, славобитно кренути да ослобађам своју
• У Ту-154 је – осим Каћуше и Јихав козака – било и Тамо далеког, камичака манастира са Косова и Метохије и Стубова Палмире, свега до сада убијаног а недоубијеног у царству врхунске естетике, врхунског уметничког израза а нападнутог од первертитског мамонског и масонског шундлераја и његових брадатих у три четврт панталоне обучених плаћеника
• Вербална формулација политичара неће надвладати оно што народ интуитивно у себи дубоко познаје и зна: да се већ дуго овакве ствари не догађају случајно већ се реализују баш на симболичне датуме и за нас и за наше непријатеље. Јер, ништа неће зауставити започети процес планетарног смештања ствари и лица на места која им заиста припадају

 
КАДА су наступали у Србији, обузимао ме је осећај примања директног исказа љубави.

Поистовећења.

„Александров” је извођењем иницирао да до тог тренутка у души заробљену и залеђену бол због патњи мог народа пустим да се огреје и излети на слободу.

Да је се не стидим, да се са њом интезивно сусретнем и саживим, да је разумем као део општег отпора непријатељу а не као слабост и немоћ.

Уз глас, и искре из очију извођача су на сцену доносиле из тешких времена сачуване слике стаљинградских стараца док су у закрпљеним врећама кући носили отпаднуту кожу са војничких чизама коју ће кувати за вечерњи оброк после којег би, ако га преживе, уз фашистичке гранате са звучника са уличних стубова слушали Радио Москву.

„Александров” ми је у живом наступу помогао да простор за отпаднике – у који су непријатељи мој народ вештачки и насилно угурали – доживим као ничију земљу са које ћу опет, као некада моји преци, славобитно кренути да ослобађам своју.

Њихов инструмент – глас – тих година је био оно што су данас мигови, пво-системи и борна возила. Оружје које нам је помагало да издржимо.

Радовао сам се што ће слично доживети и људи у Сирији.

Али… погинуше.

Погибија ових певача и њихових сапутника није био несрећан случај.

У летелици је – осим Каћуше и Јихав козака – било и Тамо далеког, камичака манастира са Косова и Метохије и Стубова Палмире, свега до сада убијаног а недоубијеног у царству врхунске естетике, врхунског уметничког израза а нападнутог од первертитског мамонског и масонског шундлераја и његових брадатих у три четврт панталоне обучених плаћеника.

Ово је био још један из низа атентата на источну уметност.

На источну редакцију живота.

Непријатељ није дозволио да, као некада ја – Православац у Београду – и сиријски Шиит и Сунит приме изразе љубави које је „Александров” умео и волео да пошаље ономе ко је био жељан слободе.

Руски војник раме уз раме са сиријским на тлу је коалиција и то је непријатељу тешко подношљиво, али се навикао.

Песма руског војника коју би радосно слушали Сиријци и тако бивали одржани у својим и онако високим дозама патриотизма и родољубља је братство, солидарност и једнакост… То већ није смело да се допусти.

„Александров” пева руску државну химну

Ово није био атентат због различитог приступа уметности јер уметност ту врсту насиља не познаје нити трпи – послушајте само православне хорове како изводе Реквијем, католичке када певају Опело, хорове Медреса при извођењу јеврејских нумера – ово је био подмукли напад због непријатељевог неприхватања источног исконског схватања вертикале и његове тамно дубоке фрустрираности због садашњег назаустављивог стварања евроазијске хоризонтале.

О тој хоризонтали је говорио и имам сунитске џамије Умајад у Дамаску, Мухамед Ел Бути, само неколико дана пре него што су га терористи, такође Сунити, заједно са још 42 верника 2013. године током молитве послали у смрт. А говорио је: Не брани се овде у Сирији ни земља Шија и њихових Алавита, ни земља Сунита, ни земља Хришћана. Овде се брани свет од оних који не дају пребијену фунту ни за Суните, ни за Шије ни за Хришћане и који хоће све фунте само за себе и који су свет баш због те проклете фунте овде у Сирији напали. Ми ћемо свет одбранити баш овде у Сирији, ма колико фунти нападачи имали, јер је на нашој страни правда а ускоро ће овде бити и Русија као њен војник.

Овај пар екселанс удружени злочиначки акт тероризма англосаксонско-вехабијске коалиције. Али, држава чији су грађани у њему страдали неће прихватити да га тако и јавно окарактерише због илузија о могућем блиско долазећем планетарном миру, али душе убијених и ове наше душе, у транзиту на планети, добро знају о чему се ту ради.

Вербална формулација политичара неће надвладати оно што народ интуитивно у себи дубоко познаје и зна: да се већ дуго овакве ствари не догађају случајно већ се реализују баш на симболичне датуме и за нас и за наше непријатеље.

Ова акција прерушавања морбидне, смртоносне жеље у такозвани несрећни стицај околности неће и не може прекинути ону везу друге стране свесног која постоји између убијених и нас.

Неће зауставити започети процес планетарног смештања ствари и лица на места која им заиста припадају.

Процес је рањен као и ономад над Египтом и као што ће, како ствари сада изгледају, бити рањаван још много пута, али непријатељ неће успети да га прекине.

Ни дело „Алексаднрова” није и неће бити прекинуто.

Оно је само, као и код певања, направило малу паузу у дисању, до узлета у нове висине.

The post Оливер ВУЛОВИЋ: Гласови „Александрова” годинама су нам били ово што су данас мигови, пво-системи и борна возила appeared first on Први покрет за Србију.

Број становника Србије (без Косова и Метохије) растао је све до 2001. године, због избеглица, иако се демографски раст зауставио још 1992. Данас Србија има једва нешто више од 7 милиона становника, или за 800.000 мање него 2000. године. Од тога, демографски губици (негативна разлика броја рођених и умрлих) износе 510.000 или преко 7%. У периоду 1990-1999. демографски смо изгубили 109.000 људи, или 1,4%. Укупна цена утицаја ЕУ, НАТО и САД на Србију, изражена у људским животима, од 1992. до данас износи око 620.000 или близу 9%. Притом, много више живота губимо откад западне силе називамо „пријатељима“. Чак и кад смо се од ових „пријатеља“ оружјем бранили, гинули смо много мање. У последњих десетак година, у „пријатељском загрљају“ Запада, губимо 100 људи дневно.
Ако нација изумире, онда је она погрешно вођена. То је аксиом.

Све реалне позиције у друштву заузимају западни интереси, западне тајне службе и тајна друштва, уз слој од Запада корумпираних каријериста, који немилице против свог народа примењују сва средства за испирање мозга и неокортикално ратовање (neocortical warfare).

http://mentalfloss.com/article/22120/rand-corporation-think-tank-controls-america

Зато је озбиљан разговор о геноциду којем смо сада изложени строго забрањен. Започињањем тог разговора, започело би ослобођење.

Уместо тога, сеју се илузије и лажи о пријатељима на Западу и на Истоку, лидерској улози Србије, расту економије, храбром одолевању притисцима…

А у ствари, геноцид не помињемо. Ратну одштету и ратне злочине не помињемо. Отцепљене и окупиране делове земље третирамо као иностранство.

Ми цивилизацијски не припадамо Западној Европи. Ми смо један од главних беочуга Источномедитеранске цивилизације. Стога, једини природни основ нашег опстанка и сарадњу са свима је ослонац на Русију и њене интеграције, а не на ЕУ.

Србија је, тада још са Црном Гором, почетком 1999. започела процедуру уласка у Савез Русије и Белорусије. Петооктобарским пучем, који је финасирао Запад, промењени су „спољнополитички приоритети“ и започело је изумирање.

Слободан Милошевић би данас напунио 75 година. Убили су га пре него што је напунио 65. Нека му је вечна слава!

The post ВЛАДИМИР КРШЉАНИН: ГЕНОЦИД САДА И КАКО ГА ЗАУСТАВИТИ appeared first on Први покрет за Србију.

Од 5. октобра до данас, у Србији је све незаконито и неморално.

Да ли је неко после I светског рата у Београду пропагирао Аустроугарску, или после II светског рата Трећи Рајх? Не, наравно, а и да је покушао, сигурно би доспео у затвор, а можда би био и линчован. А данас се Влада Србије ИПАП споразумом обавезала да пропагира НАТО пакт.

Незаконито и неморално! Чињенице су сурове, а кривична и морална одговорност – огромне и неумољиве. Извршиоци једино могу трагати за „олакшавајућим околностима“.

До 5. октобра постојала је Србија. Шта више, постојала је и СР Југославија, као реални међународно правни аргумент за обнову Историјске Србије. Од 5. октобра постоји „Србија“, нова „независна држава“ по мери НАТО пакта, која је, будући нова, затражила и била примљена у УН, изменила свој уставни систем на незаконит начин, и своје у територијалном, војном, економском и моралном смислу крње и инвалидно постојање наставила у пријатељству и „партнерству за мир“ са НАТО пактом, који је наставио да је уништава. Није ни чудо онда што је за овакву политику генерал Милан Недић недостижна морална громада. Њега су устоличили Немци када су им трупе и тенкови већ заузели Србију. А ови Србију предају и подводе због мита и претње да ће им неко ударити чвргу, у тренутку кад Русија никад није била јача ни спремнија да Србији помогне да стане на ноге.

Лажа и паралажа о ЕУ је постала толико дегутантна, да је већ бесмислено изностити аргументе. Они су већ свима иоле часним и разумним познати, иако и даље не смеју да буду изговорени (осим ретко, карикирано и трапаво) у централним медијима. А аргумент о окружености са ЕУ и НАТО није више ни за малу децу, која сваки дан гледају како косовка и балканска нада живи само захваљујући Русији, како руски стратешки бомбардери полећу из Русије и бомбардују америчке терористе у Сирији (са којом се Русија не граничи), како Кина у Србију улаже више него ЕУ, и како елегантни кинески ситни трговци сваки други дан скокну авионом до Пекинга да напуне своје торбе.

Лепо су напредњаци смислили седење на две столице. У време кад су то смишљали, није било ни Украјине ни Сирије, које се на њихову муку, десише чим су дошли на власт. Таман све они лепо западним стратешким (не)пријатељима обећали, узели аванс, кад оно – све се у свету промени. У прилог Србији, а против „седења на две столице“.

Ипак, у чему је наша велика, највећа, ненадмашна снага? Па у томе што Србија у нашем срцу и несрећна „Србија“ око нас нису непомирљиве. Она права, вољена, узвишена и човекољубива Србија, разлиће се из срца-источника и оживеће све отето, окупирано, порушено и умртвљено.
Нека Киф и Кандићка до миле воље наричу против 90-их! Србија ће опет бити слободна, праведна и православна! А биће и опет цела и весела, проналазачка и победничка, демократска и антифашистичка, народна и социјална, пуна свадби и колевки.

Ми смо славно исписали 90-их своју страницу борбе за праведни свет. Сада, пред одлучујућом битком, у којој ће слободне земље и народи, на челу са Русијом, праведни свет извојевати, треба да се спремимо да заузмемо своје заслужено место, као и увек, међу победницима.

Да не бисмо сами скривили непотребно и ново страдање, треба нам промена одмах!

Да, Србији треба неко други! Одмах! Није важно да ли ће се исто звати, ни ко ће га предложити. Важно је да поведе Србију у сусрет самој себи.

23. јула 2016.

The post ВЛАДИМИР КРШЉАНИН: НЕКО ДРУГИ appeared first on Први покрет за Србију.

Трамп је и и званично председнички кандидат. Чувам се од претераних очекивања, којима се у америчкој изборној години, осим око половине Американаца, зарази и приличан део света.

Ипак, тешко је сетити се да је икада етаблирани поредак доживљавао тако крупне изазове и оспоравања, и то од чак двојице важних кандидата – Трампа и Сандерса. Сандерс се у међувремену, у најгорем маниру европских социјалдемократа „растворио“ и „легао на руду“ Вол Стрита и олигархије. Дакле, остао је само „десничар“ Трамп.

Пре неколико дана сам срео једног изразитог америчког левичара, готово комунисту. На моје питање колико ће се Сандерсових присталица одазвати на Трампов позив да за њега гласају, он је прво показао на себе, па онда дао процену – око 20%. На Западу су шанчеви између левице и деснице много дубљи него у Русији и код нас, али такав проценат би могао бити довољан за победу.

Огромна већина присталица подржава Трампа због његове чврстине и аутентичности, због неприпадности естаблишменту. Поред тога, Трамп заговара протекционизам за америчку привреду и државно здравствено осигурање, „као у Канади“. „Аналитичари“ у Америци (ништа бољи од овдашњих) одмах кажу – па да, то је популизам и – социјализам!

Очигледно да је у систему велико зло, које у Европи углавном називају „неолиберализам“, а у Америци често и „неоконзервативизам“ (зависно да ли долази од „леве“ или „десне“ партије). Тај систем „слободне трговине“ и „слободних финансијских шпекулација“ (у ствари најсуровије криминалне пљачке која је икад измишљена), који се утеривао претњом НАТО агресије:
1) више не функционише, јер се на светску сцену вратила Русија, потпомогнута Кином и већином човечанства;
2) донео је свету хаос, патње, тероризам и одступање од вековима учвршћиваних принципа демократије, међународног права и човекољубља;
3) не само да није донео довољно користи Америци, која њиме командује, већ је за већину њених грађана постао неподношљив.
Отуда Трамп. Отуда потреба за променом система, односно за уклањањем његових малигних делова.

Отуда потреба за човекољубљем и општенародним карактером система. А то значи и патриотским и националним и социјалним. А демократија у којој се све купује и продаје, заснована на новцу, нема никакве везе са влашћу и интересима народа.

Код нас Срба постоји богата традиција православља, човекољубља, одбране људског и националног достојанства и слободе, задругарства, самоуправе и других напаметнијих, најправеднијих и најефикаснијих форми привредног и социјалног организовања.

Дакле, хајдемо, као сада већ већина земаља у свету, храбро својим путем! И већина ће нас и разумети и поштовати. А ако нас неко баш и не схвати (утолико горе по њега), умећемо да се одбранимо!

20. јул 2016.
ВЛАДИМИР КРШЉАНИН

The post ТРАМП И СОЦИЈАЛИЗАМ appeared first on Први покрет за Србију.

1. ИСТИНА КАО ЛЕК
„Није Бог у сили, него у правди!“ рекао је Свети благоверни кнез Александар Невски својој дружини 1240. године да је охрабри пред славни бој са бројчано надмоћнијим шведским крсташима. У руском језику правда значи истина, тачније – појмови истина и правда су помешани. „Ја сам Пут, Истина и Живот“, речи су Спаситеља, а српска химна је молитва – „Боже правде“. Истина и правда су за нас Србе и Русе нераздвојне. И ми знамо да нема и не може бити ни бољег лека, ни снажнијег оружја. Због такве наше вере, мрзе нас они наоружани лажју, злом силом. И због такве наше вере, ми побеђујемо. Нека се што пре склоне они који данас српску политику облаче у лаж!

2. ЗАВЕТНИ НАРОД
Нас је наш, Косовски завет, сачувао. Они без вере, дакле без љубави, истине и правде, они који у 14. или неком другом далеком веку нису видели и веровали у нас, своје потомке, они који се определили за земаљско царство, данас су Турци. Или Хрвати. А има их и међу другим народима. Није лако преживети, спасити се. Али је лепо. Шта има лепше?

3. ГЛАД И БЕДА
Србија изумире. Већ десетак година темпом од 100 људи на дан. Годишње се роди 60-70.000, а умре око 100.000. Од 5. октобра до данас изгубили смо пола милиона људских живота. Еу-ропска Србија је постала логор смрти. И у овом језивом рачуноводству ништа се није поправило у последње четири године. Логором Србија управљају домаћи капои који слепо слушају приглупе, зле и корумпиране ниже бриселске чиновнике. Недавно су се појавили и „извршитељи“, па можемо очекивати да ће брзина уништавања људи да порасте. Строго су забрањени индустрија, култура и морал. На изумирање нације нико не обраћа пажњу. О томе је забрањено говорити. Сме да се говори само о правима мањинских група (ваљда оне треба да изумиру мало спорије од већинских). И о неким појединачним злочинима. О највећим – никако! Сваке године из Србије НАТО земље (оне највеће – највише) исисају 6-7 милијарди евра. А народ мисли да су га опљачкали домаћи тајкуни. И они су део проблема, али њихова је само ситна провизија. Ако бисмо о свему овоме озбиљно јавно говорили три дана, четвртог бисмо сигурно променили и курс државне политике, и економски и социјални систем. Милом или силом.

4. КАДА И КАКО ЈЕ СРБИЈА ОКУПИРАНА?
То ваљда сви знамо, али некако нејасно и недовољно конкретно, јер је о томе забрањено говорити. Легална власт у Србији је морала бити срушена путем прве „обојене“ петооктобарске „револуције“, односно пучем који су организовале пре свега америчке и британске службе, уз активну помоћ служби више НАТО, односно ЕУ земаља, које су заврбовале, платиле и обучиле пету колону, укључујући међу остацима стратешког савезништва Тито-НАТО у домаћим службама, као и уз нечињење психолошки корумпиране шесте колоне у политичкој елити. За тај пуч су постојала два разлога. Прво, у краткотрајном периоду „униполарног света“ није било предвиђено постојање независних држава у Европи, а посебно то није смела бити Србија, у чије разбијање и потирање је империја 10 година улагала толико труда. Друго, није се смела дозволити могућност да се Србија, која није била поражена ни НАТО агресијом 1999, бори за кривичну одговорност НАТО главешина и велику ратну одштету, па чак ни да свету сведочи о злоделима НАТО. Све владе од 2000. до данас су окупационе владе, јер постоје под претпоставком да не смеју повући ни један потез који се НАТО-у не би свидео. Дакле, прича о „користи за Србију“ од „пријатељске сарадње“ са НАТО је не само ноторна и одвратна лаж, већ и кривично дело, јер никад нико у Србији није добио мандат ни да амнестира ратне злочине, ни да опрашта ратну штету, ни да судбину земље ставља у руке непријатељу.

5. ЕВРОПСКА УНИЈА – СТЕЧАЈНА УПРАВА
ЕУ је за све бивше социјалистичке земље које су у њу ушле – стечајна управа. Притом, што земља касније уђе, то је за њу горе. Развој је потпуно онемогућен. Чак и кад ЕУ не би била део „евроатлантских интеграција“, тј. тесно повезана са НАТО, и када не би Србију ничим политички условљавала, по Србију би било веома лоше да иде тим путем. А прави је апсурд тврдња да морамо ући у ЕУ и НАТО јер су тамо ушли скоро сви наши суседи. Па шта? Трговати и сарађивати са државама и њиховим организацијама можете и ако нисте члан.

6. СТРАХ ИЛИ НАДА?
„Евроатлантски“ запад није изворна, већ изведена цивилизација, која се хомогенизује у антицивилизацију. Наша видовданска, историјска Србија је један од темељаца цивилизације. Запад антиљудске олигархијске диктатуре је данас слабији од слободног света. Краткотрајно доба америчког унилатерализма је окончано заувек. Србија више нема разлога за страх.
Пет векова Косовске битке Србија је обележила у Крушевцу, са малолетним краљем, растрзана између аустроугарског утицаја и историјске припадности. 550 година Србија је обележила са својим патријархом на Косову. А на 600 година, више него игде икад на сличном скупу, два милиона Срба са својим председником означили су почетак обнове Историјске Србије, у славном и херојском кључу љубави, истине и правде. Сва ова видовданска подсећања изазивала су јаросне реакције Запада. Ипак, за Историјском Србијом уздигла се Историјска Русија, чиме је настала епоха наде, не само за нас, него и за свет.

7. БУНА
Видовданска, заветна, ослободилачка, стваралачка и антифашистичка Историјска Србија љубави, истине и правде не може постојати у канџама антицивилизације. Да би се ослободила, мора почети буна – борба за истину, свуда и стално. Она мора бити потпуна, и највише по најтежим питањима. Превише је лажи, патње и неправде у окупираној Србији. Чак се и опозиција дириговано ствара како би изгледала као гора алтернатива него власт. Само тотално људско, морално и правно одбацивање криминалне доминације непријатељских западних сила спасиће Србији и живот и будућност.

27/28. јуни 2016.

The post ВЛАДИМИР КРШЉАНИН: ВИДОВДАНСКА БРОЈАНИЦА appeared first on Први покрет за Србију.

РЕЖИМ ЈЕ ОБЕЗБЕДИО – У СВОЈУ КОРИСТ – ПОБЕДУ ПРЕДРАСУДА НАРОДА О СЕБИ И СВЕТУ У КОМЕ ЖИВИ

РЕЗУЛТАТИ овогодишњих избора су, иако је режиму откинут део досадашњег огромног владајућег колача, ипак на крају довели до победе народних предрасуда о свету у ком живи, онога што је о том свету прочитао, видео и чуо путем контролисаних медија, те је тако опчињен увереношћу да је померио границе сазнања и демаскирао покушаје тајног владања странаца над својом државом изашао на изборе и начином на који је гласао запоставио веома узнемирујуће истине о суштини владавине својих политичара у сопственој земљи а којима у ствари владају странци и коорпорације против којих мисли да је на изборима гласао.

Маестралном синтезом обележавања и болних и светлих историјских тренутака наше давне и блиске прошлости, режим Александра Вучића је прошле и ове године говорио о агресији а не интервенцији НАТО пакта и више осветлио жртве и хероје тог рата, врло сензитивно обележио погром из Крајине, јавно избројао 500000 убијених Срба у Јасеновцу а не неки имагинарни број невиних људи различитих религија, нација и политичких уверења, снажно обележио годишњице Великог рата и српских битака, Албанске голготе, супротставио се у неколико наврата хрватским и британским провокацијама, врло спретно одржавао уверење о јачој руској присутности у Србији него за време претходних власти.

Режим је раскрилио огроман маркетиншки летећи патриотски ћилим испод којег је успешно угуравао Бриселске споразуме, ИПАП, смањење пензија, значајан пад животног стандарда, натпросечно субвенционисање страних инвестиција а што је други назив за давање мита страним корпорацијама, додворавање страним банкама, ММФ-у, штрокавом арапском капиталу, ниподаштавање националног путем агресивног протестантског прозелитизма са највиших државних позиција, спречавање јавности да сазна више о постојању НАТО канцеларија по војним институцијама, Воткинсовом раду у полицији, деловању Источно-западног моста и Трилатерале у самој Влади.

Режим је успешно усмеравао светла на догађаје о којима народ воли да чује са људи и организација који заиста владају нашим животима.

Режиму су положај олакшавали и ступидни акти опозиције која је претендовала да себе назива патриотском а која је, иако је променила поклопац на тегли и ставила другу етикету, на површини садржаја тегле упорно остављала да стоји и шири се петооктобарска плесан која је током кампање успела да резултује тиме да Санда Рашковић Ивић неколико пута режим Слободана Милошевића назове „малигним“ а период његове владавине „оно најгоре доба“ и да  пети октобар оправдава „одбраном Коштуничине победе“.

Бољи поклон режиму на тацни Санда Рашковић Ивић није могла испоручити јер се Александар Вучић говорећи о „ужасу могућности повратка у прошлост“ грубо вербално поигравао са народом, дајући му назнаке типа „када кажем прошлост мислим више на петооктобраше а мање на Милошевића“ па је касније са много више такта и са више критичке подршке него оштре критике говорио о Милошевићевој борби него патриотски блок који се у праскозорје избора свео на две цигле и нешто академског малтера који није имао где да се уметне.

Ови избори нису дали зелено светло СНС-у да Србију води у ЕУ већ су само потврдили да народ и даље мисли и потајно се нада да Александар Вучић није онај човек који ће у датом тренутку притиснути право дугме и српски брод нагло окренути према Русији, Бриксу и ОДКБ-у већ да ће повремено притискати праву дугмад у правим временима и преокрет извести без потреса и прекомерног и беспотребног полома па српски брод укотвити негде између, али да је прамац за сваки случај окренут према Русији.

Свему је терцу давао и Војислав Шешељ са својим „Тому мрзим а Вучића донекле и разумем“

Оно што три милиона људи, који су изашли на изборе, нису кроз дириговане медије успели да добију као информацију, а опозиција која је себе назвала патриотском није умела, а каткад ни хтела да им достави током свог предизборног провокативног кокетирања са стварношћу коју живимо, јесте – времена више нема.

Време више нит капље нит цури већ тече хировито и непредвидиво као брдски бујични поток и само је питање момента када ће се претворити у поплавни талас Западне машинерије која ће се свом силином острвити и на Србију и Српску.

Српски брод ће ипак убрзо морати да се нагло окреће јер стварни покретачи светских дешавања, ратова, насилних сеоба народа и манипулатори светским  шпекулативним капиталом неће имати нимало разумевања за српску потребу за паузом у току светског престројавања јер су они, па и онда када смо ми то и заборављали, увек били свесни ко смо, одакле смо, где смо и куда увек на крају одемо.

Овај наш изборни покушај да се направимо мртви неће проћи ни код медведа ни код хијена.

The post Оливер ВУЛОВИЋ: Овај изборни покушај да се направимо мртвим неће проћи ни код медведа ни код хијена appeared first on Први покрет за Србију.

1. Успон Русије данас охрабрује и пружа наду великом делу света, а Србији посебно. Може ли и Србија да обнови своје самопоуздање и историјску величину? Какав нам Русија даје пример? Русија се уздигла као Историјска Русија – држава-цивилизација, носилац сопствене историјске свести – а то значи православне духовности и морала, заснована на љубави према ближњем и осећању припадности људској заједници, патриотизму који из тога проистиче и способности да баштини све позитивно што су преци у историји створили, упркос грешкама појединих владара и идеологија.
   
2. Концепт нације у православној цивилизацији, којој припадамо, старији је, темељнији и дубљи, од западног – грађанског, везаног за државу и територију. Српска нација настаје у Средњем веку, са аутокефалношћу Српске Православне Цркве. У 14. веку, Српско царство обухвата цео Балкан, па у ширем смислу, Историјска Србија има шире цивилизацијско значење попут Византије или Историјске Русије. Царство, односно империја, није национална држава. А у православној империји, народ, односно нација, која је државотворац, нема већа права од других, већ има повећану, покровитељску одговорност да друге народе заштити и омогући им слободан духовни и економски развој у заједничкој држави.
   У савременој историји, Историјска Србија се обнавља кроз државу и територију, ослобођену или одбрањену од освајача у Првом балканском, Првом и Другом светском рату, по цену вишемилионских жртава (40% становништва) од стране Српске војске и (српског) антифашистичког покрета, у садејству са Русијом (СССР) и другим савезницима. У том смислу, и Југославија је у основи Историјска Србија.
   Данас се, у контексту успостављања нове стабилности и безбедности у Европи, мора разматрати питање анулирања последица разбијања Југославије агресијом Запада. А то значи решавање питања Историјске Србије. То није исто што и решавање „српског националног питања“. Овде се не ради о нерешеном „националном питању“ већ о рестаурацији историјског права, и то највећег могућег, заснованог на вишемилионским жртвама на страни савезника у два светска рата. Овакво право може бити занемарено само ако га се сама Србија одрекне, а она га се може одрећи само ако престане да постоји, како у територијалном (што укључује и питања суверености, економије и демографије), а још више у духовном смислу, односно у смислу историјске свести. Стога се садашња фаза, са увлачењем Црне Горе у НАТО, везивањем Србије за Запад кроз њено „протестантско“ преумљење и друге форме психолошког рата, може сматрати покушајем потпуног уништења Србије.
3. Много се у јавности указивало и указује на кризу Запада. Уздизање материјалног и хедонистичког над духовним деградира људско биће на ниво звери, а фетишизација слободе појединца уз разградњу темељних облика људске заједнице (а човек је друштвено биће!) води тоталном поробљавању и геноциду. Истовремено, западна олигархија се уздигла над државним и политичким системима, а кратко време се била уздигла и над међународним системом, претварајући безграничном корупцијом у фарсу и објекте грубе манипулације демократију, слободу медија и људска права и слободе. Олигархија је под своју контролу ставила западне банке, државе, политичке странке, „верске заједнице“ и „грађанске иницијативе“. Толико болестан систем запао је у огромну кризу, налази се у грозници и конвулзијама и мораће врло брзо, пред изазовом већине човечанства, а чији развој Запад више није у стању не само да контролише и подређује себи, него ни да прати, и под притиском сопственог, све више обесправљног становништва, да се промени.
4. Србији није ни потребно, ни пожељно да се везује за драматичну и страшну катарзу Запада, поготову што јој је тај исти Запад, уједињен и окован сопственом неостваривом амбицијом о господарењу светом, недавно сурово показао и још увек је свакодневно на то подсећа, да је не сматра делом себе, већ својом супротношћу, односно појавом и територијом која мора бити покорена и уништена у историјском и политичком смислу.
5. Православном свету и његовој духовности, моралности и хуманости, без обзира да ли тај свет називамо Византија, Историјска Русија, Историјска Србија или некако друкчије, Западна олигархија не жели да дозволи да буде доживљен и схваћен, већ од њега окреће људима главу, настојећи истовремено да га оцрни, подјарми и уништи, видећи, не без разлога, у самом његовом постојању, претњу сопственом опстанку.
6. Историјска свест, односно вера у Историјску Србију, никад није престала да живи у срцима наших људи, а пробуђена је и почела да јача крајем 20. века, који је обележио, не крах комунизма, како се често мисли, већ крах идеологије уопште, као наметнуте замене за историјску свест. И данас, кад нам патриотска десница нуди социјалистичке елементе као темељне за ефикасну и праведну економију, можемо лако доћи и до последњег недостајућег елемента, неопходног за уздизање Историјске Србије. На своју, непосредну и даљу прошлост, не смемо гледати идеолошки, јер нас то води у убиствено самопорицање, већ поштовати стваралачка и историјска достигнућа свих генерација, а не понављати историјске грешке, које је уосталом данас лако препознати, јер су готово све настале под утицајем Запада.
7. Како би, у складу са овим, могла да, већ за деценију-две, изгледа обновљена Историјска Србија? Као носилац суверене кредитне, развојне, моралне и духовне политике, отргнута од колонијалног диктата западне олигархије оличеног кроз ЕУ и НАТО, ослоњена на сопствену традицију и сопствене искусне, образоване и креативне кадрове, у моралној и демографској експанзији, јединствена држава настала уједињењем НАТО протектората и окупационих зона под именима Србија, Црна Гора, Република Српска, Косово и Метохија, у чврстом војно-политичком савезу са Историјском Русијом, а чијем ће се цивилизацијском замаху прикључити и ослобођени делови Босне и Херцеговине, Српске Крајине, Македоније и која ће тако васкрсла, представљати пијемонт будућег Балканског Савеза слободних народа. Историјска Србија је животно потребна Европи и свету, а највише нама самима и нашој деци. Њена обнова је цивилизацијски подвиг, али и позив свих нас. И зато се, одагнавши сваку гордост и сујету, сви морамо ујединити у општенародни покрет, како бисмо са лакоћом одагнали последње гротескне компрадоре и политиканте, који за рачун наших убица још увек харају Србијом.

The post ВЛАДИМИР КРШЉАНИН: ИСТОРИЈСКА СРБИЈА appeared first on Први покрет за Србију.

Криминал или велеиздаја?

Причу о Дачићу и Банани, поново је ових дана неко лансирао како би допунски дисциплиновао наш владајући тројац и понудио још један гнусни спин у геноцидном ријалитију званом „Пут Србије у ЕУ“. Пошто смо добили похвале, поглавља, хиљаде страних миграната и „Заједницу албанских општина“. А свакога дана и даље дајемо 100 људских живота за осмехе чиновника ММФ-а.

Премијер је признао постојање моралне одговорности и примио је и на себе. После тога су сви остали у чуђењу шта уопште значи морална одговорност на политичкој сцени окупиране Србије, са које је морал одавно протеран.
Сарадња са мафијом ради пуњења сопствених џепова или тајних рачуна је криминал за који се иде у затвор.

Али сарадња са Тони Блером и Хашимом Тачијем, односно са окупатором (и ратним злочинцем) и његовом (албанском) мафијом је велеиздаја, за коју се изриче најтежа казна.

Последице политике коју симболизују Блер и Тачи згрозиле су читав свет и опасно му запретиле. Нарочито Европи. Блера је ових дана исповраћала и његова рођена странка, а све је више грађана Србије албанске народности на Косову и Метохији који грозничаво размишљају како да се извуку из канџи мафије којом управљају вашингтонско-лондонски гангстери.

Куцнуо је час да се Србија ослободи.

Властодршцима је последњи тренутак да се покају и окрену свом народу, иначе им неће бити опроштено. Чак и да им ми опростимо, неће им опростити Велики Брат.

Позивам све родољубе из владајућих странака, државних структура и патриотске опозиције да се организују и делују одмах.

Кирбија, Кифа и Девенпорта са сарадницима – у први авион, њихове послушнике – у затвор, геноцидној зависности од Брисела – крај, привреди – развој, читавом друштву – правда!

The post САРАДЊА СА МАФИЈОМ ИЛИ САРАДЊА СА ОКУПАТОРОМ? appeared first on Први покрет за Србију.

Сваки Србин треба да се моли Господу за спас Грчке и њену победу у рату са најгорим и најђавољскијим могућим непријатељем

Срби би требало да обрате посебну пажњу на она део излагања Алексиса Ципраса из његовог обраћања нацији, где каже да „Европа није власништво и да у њој нема гостију“. Реч је о обраћању у којем је објаснио одлуку владе о расписивању референдума о уцени светске финансијске банде упућеној Грчкој. Уцени путем које је Грцима „понуђено“ да уже буде само дуже, а хоклица и даље на две ноге, а што би Грчку неизоставно наставило да води у наставак раста незапослености, општу дугорочну социјалну несигурност, даљи суноврат привреде и рецесију без краја.

Срж спора између Грчке и њених поверилаца – зеленаша је у томе што такозвана Тројка није прихватила разумне грчке предлоге да и онако незаконито наметнут дуг отплати кроз повећање пореза богаташима, већ је Тројка упорно и немилосрдно инсистирала на наставку стезања каиша за сиромашно становништво.

ТАКВОГ ОТПОРА НИЈЕ БИЛО

Ципрас је донео одлуку да Грке али и светски финансијски гангстерај путем референдума подсети да грчка држава, осим на пуким материјалним носачима, стоји и на носачима националног достојанства, дуге и славне историје, суверенитета и истинске народне демократије, па чак, иако предводи левичарску коалицију, на чврстим неизвитопереним правосланим темељима.

akropoljzastave01Нико не зна докле ће Ципрас успети да издржи у одбрани Грчке, али нико, од када у Европи свакодневним животима влада шпекулативни капитал, није још присуствовао оволикој силини отпора коју Ципрас том капиталу и његовим политичким експонентима тренутно пружа, а да то није велика држава попут Русије.

На Балкану од 1999. године и оружаног отпора српског народа није се чуо глас протеста и побуне понижених, обесправљених и подлим и прљавим триковима у дужничко ропство отераних до данашњег Ципрасовог позива Бриселу да погледа у речник израза и појмова и схвати да солидарност не само да није избрисана већ да она стоји и као основно везивно ткиво и саме ЕУ, ако би ЕУ уопште икад и смела од САД да буде оно за шта се лажно представља од свог оснивања.

Уместо да Грчки народ буде бос и го, Ципрас, модерни европски хришћански социјалиста који се није заклео над Библијом када је постајао премијер, али је касније без задњих мисли, са љубављу, братски и разумевањем прихватио помоћ и Грчке православне цркве, и који слободу, једнакост и братсво не жели насилно да чупа из Јеванђеља – одлучио је да ЕУ-цара, оличеног у беспризорном и илегалном окамаћивању, тотално разголити и лиши га лажне одежде од Грка превареног доброћудног међународног филантропа.

Да на чистац и пред суд светске јавности изведе и раскринка праве намере и циљеве тзв. повериоца а у суштини подмуклих окупатора Грчке, који се од Хитлеровог гаулајтера што је 1941. године под претњом пиштољем на челу шефа грчке националне банке од ње узео на „зајам“ 12 милијарди данашњих евра, које Немачка никада није вратила, да се све то дакле у данашњем времену разликује само по томе што је пиштољ испод стола, а дивизије замењене криминалним банкарским дериватима.

СЕЋАЈУЋИ СЕ РЕЧИ АРХИЕПИСКОПА ХРИСТОДУЛА
Грчка је нападнута земља и само зато што је одлукама бивших корумпираних влада увучена у ЕУ, њеним улицама само тренутно не тече крв. Али, усуди ли се Грчка да политички и економски иде до краја у пружању отпора, крв ће пасти.

akropoljzastave03Да ли ће то бити урађено тако што ће ЕУ берзански бандити мало више красти него обично да би могли да исплате дневнице кољачима из Исламске државе, или неким другим извршиоцима, или ће наручено убиство Грчке исплатити тако што ће повећати порезе својим сиромашнијим држављанима, још није сасвим јасно, али, као ни другима који су се усудили на отпор, тако неће бити опроштено ни Грчкој.

Онако како је блаженопочивши архиепископ атински и све Јеладе Христодул 1999. године храбро и јавно у НАТО камере рекао: „Грчка православна црква и грчки народ се моле Господу за победу СР Југославије и Србије над НАТО освајачима“, тако данас и сваки Србин без отклона и пуним срцем треба да се моли Господу за спас Грчке и њену победу у рату са најгорим и најђавољскијим могућим непријатељем – НАТО оштрицом и бриселском хунтом.

До победе.

The post Оливер Вуловић: МОЛИТВА ЗА СПАС ГРЧКЕ appeared first on Први покрет за Србију.

Поводом покушаја довођења Тачија у Београд, председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин, дао је следећу изјаву порталу КМ Новине:

Америчка провокација са покушајем довођења Тачија у Београд, још једном показује колико су „Бриселски преговори“ и „Бриселски споразум“ једна опасна, неодржива, издајничка и капитулантска бесмислица. Исто као и сарадња Србије са НАТО пактом.

Истина о стварању наркотерористичке „УЧК“, НАТО пешадије за клање Срба и разбијање Србије је свакоме позната, баш као и улога „Змије“, љубимца Медлин Олбрајт. Затварање очију пред том истином, као и „сарадња са НАТО“, води директно у нестанак Србије.

Остаје нада и очекивање да ће носиоци формалне, али од народа (макар и на превару) добијене власти у Србији, одбити ову дрску провокацију, као и све оне које ће убрзо уследити, ако ни због чег другог, а оно зато што страх од суда свог народа мора бити већи него страх од америчких или ЕУ претњи.

The post Кршљанин: „Змија“, „Бриселски преговори“ и НАТО пакт appeared first on Први покрет за Србију.

The post Оливер Вуловић: Озбиљни људи, ко вам то суди? appeared first on Први покрет за Србију.

Подсетићу: својевремена новинска вест да је специјални изасланик за Косово и Метохију, бивши председник Финске Марти Ахтисари (1937.), од албанског руководства добио 40 плус два  милиона евра за предлог  да ова српска покрајина постане албанска независна држава, у Србији није примљена са неким посебним изненађењем. Ваљда, пре свега зато што се, на основу досадашњег искуства, ништа боље и не очекује од којекаквих шетача по земљама бивше Југославије, тзв. представника “брижне“ међународне заједнице, задужених за увођење тзв. новог светског поретка, тј. наводне демократије. Утолико пре, питање – зашто је политички врх Србије игнорисао ову аферу,  подразумева основану сумњу у част и одговорност актуелних званичних представника српског народа!

Дакле, почетком јула ове године дневни лист ФОКУС из Бањалуке (Република Српска) објавио је да је генерални секретар УН Бан Ки Мун добио извештај од Немачке обавештајне службе (БНД) да је на Ахтисаријев приватни рачун уплаћен износ од два милиона евра, чему су претходиле уплате око 40 милиона евра! Према ФОКУСУ, агенти ове обавештајне службе били су упућени од стране немачке владе “да део свога обавештајног апарата ставе у службу УН, по налогу и молби генералног секретара, који је добио неке информације о корупцији специјалног изасланика за Косово Марти Ахтисарија“. Они су “открили јасну и учесталу везу и комуникацију између водећих људи албанске мафије, њихових посредника и Ахтисарија“, која се обавља са телефона најбогатијег Албанца на свету (по афери са Јељцином познатог и  у Русији), Беџета Пацолија.
Агенти БНД запазили су да је 12. фебруара ове године у 6 сати и 23 минута џип, регистарских ознака који припада албанској влади, стигао пред зграду специјалног изасланика УН Марти Ахтисарија. У њему су се довезла два човека са два кофера сребрне боје, за које је касније, из извора у згради утврђено да су били пуни новца и да су предати бившем финском председнику!
Амерички лист ’’Defense and foreign affairs’’ пише да су кофери на себи имали ознаке дипломатске поште и њихова садржина стога није проверавана приликом одлазака Ахтисарија у Финску. Овај лист закључује да је “према анализама БНД-а у коферима било 40 милиона евра“! Немачки обавештајци су провалили и бројеве швајцарске банке у Базелу и власника, и шифре и рачуне у Кипарској банци… Власник је Екшет Бориа, десна рука лидера албанске мафије.
До данас се по овом питању Марти Ахтисари није огласио. Једино је портпарол УНОСЕК-а (Канцеларија специјалног изасланика УН за Космет)  у Бечу, Реми Дурло, изјавио српској информативној агенцији ТАНЈУГ: “Ми нисмо упознати са чињеницом да је генералном секретару УН Бан Ки Муну прослеђен било какав извештај немачке обавештајне службе о Ахтисарију!“
Међутим, из самог Вашингтона, испостава Глобалног информативног система (ГИС – обавештајни сервис невладине организације Међународна асоцијација за стратешке студије, са седиштем у Вашингтону) за Југоисточну Европу потврђује сазнање да је Ахтисари узео милионе евра, да би предложио независност за Космет и објављује да Извештај БНД-а о његовој корумпираности “садржи и додатне податке о учешћу међународних представника у Покрајини у корупционашким аферама. Уједињене нације, под притиском растућег броја информација, сада разматрају могућност да погурају идеју о подели Космета, а да не усвајају Ахтисаријев план, који Покрајини даје независност“! (Можда отуда и одустајање од расправе о Ахтисаријевом предлогу статуса Космета у Савету безбедности ГСОУН!)
Ових дана је и адвокат Џим Џатрас, председник Америчког савета за Косово и Метохију (српски лоби у САД, везан за Национално веће Космета), потврдио веродостојност и постојање извештаја немачких обавештајаца, на конференцији за новинаре у Београду, а на сајту УН јављају се нови независни угледни политичари, који потврђују ову аферу.

Зашто онда ова афера није постала  МЕЂУНАРОДНИ СКАНДАЛ?!
Пре свега, зато што се, после кажњеничке НАТО  бомбашке операције над Србијом – “Милосрдни анђео“, под окриљем тзв. међународне заједнице на Космету дешава процес криминализације друштва најгоре врсте. Наводни ослободиоци, данас шиптарски  политички прваци, неговани и заштићени од америчке администрације, поделили су Космет међу собом на интересне зоне у којима се баве најуноснијим,  најмрачнијим пословима: производњом и диловањем дроге, организованом проституцијом, куповином и продајом оружја, држе под својом контролом сву трговину, отимају и продају српске националне природне ресурсе – земљиште,  руднике, фабрике… Да не би бринули за легитимитет,  поткупљују представнике тзв. међународне заједнице, на разне начине: неке потплате, неке ожене својим женама, некима угађају по препознатим слабостима.
При том, основна амбиција неописиво обогаћене косметске шиптарске врхушке јесте да буде на власти у независној од Србије држави! Један од оних који већ неколико година има најјаче амбиције да себи купи читаво Косово и Метохију, јесте нико други него већ поменути Беџет Пацоли, који је стекао застрашујућу финансијску моћ у свету, познат по спретности у избору подмитљивих помагача у стицању богатства (сетите се афере “Јељцингејт“).За његову жељу да себи купи једну државу, а да то буде баш “Косова“, 40 милиона евра заиста је ствар игре. Нарочито зато што је још од оснивања терористичке милитантне организације тзв. Ослободилачке војске Косова, био један од њених најзначајнијих финансијера.
Да би сачувао свој улог и уз економску имао и политичку империју, Пацоли је основао организацију косовских Албанаца у САД “Савез за Ново Косово“ (у коме делује чак и некадашњи заменик директора ЦИА Френк Карлући, који је био и минстар одбране у Регановој администрацији и дугогодишњи председник моћне војно-индустријске корпорације “Карлајл“ – у којој су до 11.септембра радили заједно бивши председник САД Џорџ Буш и породица Бин Ладена) и политичку партију на Космету “Нова косовска алијанса“.
“У Вашингтону плаћам 60 људи који лобирају за Косово, од администрације председника Џорџа Буша, до људи у америчком Сенату и Конгресу“, изјавио је недавно Пацоли, хвалећи се пријатељским односима са Бушом. Још увек се не зна колико је и кога из српске власти и политичког естблишмента потплатио да му буде при руци у остваривању овог сна. Повремено у балканским медијима процури прича о нечијој незваничној понуди  вредној две милијарде евра да Србија уступи Косово и Метохију шиптарима за државу! После сваке такве приче дешавали су се уступци према привременим косовским властима, на основу којих су Срби губили своје природне ресурсе, своја основна људска права, а Резолуција 1244 све више бледела чак и на папиру.
На политичкој сцени Србије се активирала партија, на челу са негдашњим миљеником покојног премијера Зорана Ђинђића, Чеде Јовановића, који јавно заговара независност Косова, чак и у самом парламенту, иако је то противно новом Уставу Србије. Додуше, и за Јовановића се зна да живи необјашњиво луксузно и јавно се говори да је овисник од дроге (никада демантовао), па како се са Косова на велико манипулише наркотицима, није чудо да то може имати утицаја на његове политичке ставове!
Управо зато је забрињавајуће то што је недавно одржана седница српског парламента, посвећена извештају својих “преговарача“ о будућности Космета и о предлогу решења статуса ове још увек српске покрајине, прошла  без осуде и захтева да се испита истина о афери “купљени Ахтисари“ и поступи према актерима како заслужују! При том – готово да нема сумње: Ахтисари јесте купљен да прода “срце Србије“ терористима!
Док Србија ћути, директор Америчког савета за Косово Џим  Џатрас дан после седнице српског Парламента, затражио је објашњење поводом ове афере од генералног секретара УН, који је морао знати ко је Ахтисари, када га је послао на још једно кризно подручје да заступа политику Уједињених нација.
Не знам да ли је то што му је отац, по свој прилици, био норвешки нациста у другом светском рату, или што је као члан необичне Mеђународне организације младих хришћана (YMCA) био учитељ у Пакистану  неколико година – утицало да по повратку у Финску (1963.) постане сарадник финског министарства иностраних послова, потом амбасадор у Замбији, Сомалији, Мозамбику  и да га Генерални секретар УН одреди за свог специјалног изасланика у Намибију! Иако је за заслуге у Намибији проглашен њеним почасним грађанином, њен први председник је у својој аутобиографији жестоко критиковао Ахтисарија: да му је била важнија каријера у УН од бриге за народ Намибије!
Немилосрдан однос према народу показао је и својом подршком НАТО агресије на  Србију, због чега је изгубио поновну кандидатуру за председника Финске, али не и милост моћне вашингтонске администрације, због чега је одређиван да “брине“ о интересима мира на Балкану, све до данашњих дана.
Да је господин Ахтисари научио да добија говори податак да је после ванредних студија педагогије (1959.) од 1989. до данас добио  петнаест почасних доктората од разних универзитета, међу којима су и Московски и Кијевски, а да није одбранио ниједну докторску тезу! (Очекујем сличан гест  и Приштинског универзитета!)
Осим добијених почасних доктората господин Ахтисари има и ризницу од девет награда, међу којима чак четири за слободу “Френклин Рузвелт“, три за мир, Фулбрајтову за међународно разумевање…
Беџет Пацоли је очигледно у правом тренутку проценио да 70-годишњем учитељу треба дати и који милион евра… До објављивања ове афере амерички заштитници говорили су да ће мисија Ахтисарија трајати док се не прогласи независност Косова. Онда су се ућутали,  а Ахтисари изненада  изјавио да је “завршио посао на Косову“! Шта то треба да значи можда ћемо ускоро сазнати.
Дотле, прича о трагичним последицама корумпираности “дипломате“ из Финске, по “дивљи и примитивни“ Балкан, тј. Србију јесте само још једна хорор-епизода  саге о удруживању беспризорне белосветске мафије на завођењу тзв. новог демократског светског поретка, са примесама геноцидног односа према српском народу!
Београд, 28.јула 2007.

The post Љиљана Булатовић: КОСОВО И МЕТОХИЈА У КАСИ АХТИСАРИЈА! appeared first on Први покрет за Србију.

“Богови рата“, када су планирали своје операције на Балкану почетком 90-их, нису очекивали да буду војнички поражени у грађанском рату од Срба у Босни и Херцеговини! А Срби су успели да одбране своју народну част и да створе своју Републику Српску, на територији бивше југословенске републике – Босне и Херцеговине, признату Дејтонским споразумом (у чијем потписивању им, иначе, није било дозвољено да учествују). Тако је пропао ратни план да милитантни исламисти оснују прву муслиманску државу у Европи, на трагу опаке, алкаидске Зелене трансверзале.
Зато од тада тзв. међународна заједница, односно америчка администрација преко тзв. хашког трибунала, на све пропагандне начине и прилично успешно, свету представља Србе, те тешко страдале победнике,   као неразумне, примитивне злочинце нељудског корена, који су извршили агресију на сопствену државу и геноцид над недужним муслиманима!
Такву представу о “злим Србима“ и агресорима, али  истовремено и оправдање сопствених злочина правне, политичке и ратне природе,  “богови рата“ почели су да граде од првих ратних сукоба на простору бивше СФРЈ. Најпре су покушавали са фарсама, као што су: Омарска (тешко оптужујућа, а режирана сцена сусрета америчког новинара Роја Гатмана, са заробљеним муслиманом-живим костуром иза монтиране жице, у војном затвору, који је држала Војска Републике Српске – новинар је добио Пулицерову награду за то); па два пута режирани случај масовног страдања муслимана у Сарајеву у реду за хлеб и на пијаци Маркале; па наводно силовање српских војника стотине хиљада муслиманки. Када све то није прошло, онда су медијски злотвори дефинитивно одабрали Сребреницу за главну манипулацију у оптужници против  српског народа Босне и Херцеговине!
Зашто баш Сребреница? Није први пут у историји. Сребреница се налази на поменутој тзв. Зеленој трансверзали и  “босански Срби“ су још једном, уз непојамне жртве, сачували овај крај од џихада! Шта се све дешавало иза политичких кулиса и шта се још догађа и какви су даљи планови муслиманско-америчких центара моћи око Сребренице, остаје историчарима-истраживачима да откривају и предвиђају.
У сваком случају, грађење исламске државе на Балкану идеја је, коју је најјасније и континуирано, још из другог светског рата, заступао Алија Изетбеговић (први председник Босне и Херцеговине, државе, коју су многе велике силе света признале противно свим регуларним међународним законима, 1992.  године). После његове смрти  се за њу боре, јавно, без околишења, пре свих,  босански верски поглавар, у свету међу најмоћнијим, реис-ул-улема Церић; потом контроверзни муслимански политичар из Алијиног времена (ратни премијер у Влади) Харис Силајџић, у чему имају пресудну помоћ српског муслимана, Расима Љајића (министра у Влади Србије, задуженог за изручивање Срба Хагу, односно – задуженог за сарадњу са Хагом), али и бројних тзв. невладиних (читајте – антисрпских) организација у Србији.
Дакле, то што су Срби у Сребреници са околином у Подрињу пресекли пут џихада ка Европи, неумољиво и непомерљиво има додатну тежину, пре свега, за саму Републику Српску, јер се данашња званична Србија припрема на предају делова своје најважније државне територије (у историјском и економском смислу) – Косова и Метохије Албанцима и Американцима, а Рашку област муслиманима (простор на коме је иначе настајала српска држава пре Косовског боја, а коју данас муслимани, којих тамо има највише у Србији, зову по турском – Санџак!)!
Што се “случаја“ Сребренице тиче,  уочљив је недостатак воље власти Србије, па и Републике Српске, да се неумољиве чињенице ставе на сто и да се тек на основу њих доносе или прихватају било какве пресуде. Напротив.  Тзв. хашки трибунал је оптужницом обавезао америчке представнике у власти Србије да недоказане злочине, наметнуте готово само Србима, доказују и проглашавају – истином, без истинитх, правоснажних доказа!
Република Српска још увек (а већ је прошло и 11 година од подизања непоткрепљене Хашке оптужнице против најугледнијих, легендарних Срба) није смогла пуну снагу да сагледа чињенице, пре свих, о страдању српског народа. Напротив, пре две године, на захтев Високог представника Међународне заједнице Педи Ешдауна, Комисија Владе РС сачинила је један срамни извештај о случају Сребреница – по диктату наручиоца и у прилог тврдњи да су Срби извршили геноцид над муслиманима у Сребреници (они су чак досегли до бројке од 12.500 убијених “недужних“ муслимана јула 1995.).
Како већ неколико година истражујем истину о страдању народа у сребреничком крају (написала  књиге о томе: “Истинита Сребреница“ и “Српске мученице из Сребренице“, а у припреми је читава едиција), знам да се у “случају Сребреница“ они који оптужују српски народ не служе документованим чињеницама. Стога сам уверена да ће кад-тад власти Србије и Републике Српске уложити напор да се прецизно и објективно, научним методама дође до валидних квалификација догађаја, не само у Сребреници, већ и на територији Балкана и Босне и Херцеговине. За сада, ко год се у Србији за то залаже бива оптужен да је припадник  тзв.“антихашког лобија“, а пред вратима Парламента Србије већ трећа година чекају разне декларације о признању да су Срби извршили геноцид у Сребреници и Закон о забрани расправе о догађајима у ратној Сребреници!
Од ослобођења Сребренице од џихад терора муслиманских паравојних и војних снага (о чему располажем на стотине докумената из извора Армије Босне и Херцеговине) прошло је већ 12 година, а народ се још није ослободио од наметнутог мучног пребрајања несталих и погинулих муслимана приликом  предаје Сребренице 11. јула 1995. године генералу Ратку Младићу! (Напомињем да је Генерал са свега 20-ак војника примио Сребреницу од представника Холандског батаљона и цивилне власти, иако је дотле у Сребреници боравило преко 6.200 добро наоружаних војника босанске Армије!)
Да би се искупили за тешко страдање народа и да би рат трајао, ево трећа година, “богови рата“ организују спектакуларно окупљање муслимана  на тај дан – 11.јула, на муслиманском споменгробљу у Поточарима (на путу  између градића  Братунца и Сребренице, у Републици Српској). Ту се сваке године сахрањује нови број муслимана, наводно идентификованих жртава српског геноцида 11. јула 1995. године.
До сада је принето 1937 зелених ковчега и спуштено у гробна места, или “нишане“ (како се то каже на бошњачком језику, који однедавно званично користе муслимани у Босни и Херцеговини и у Рашкој области у Србији), иако је верски поглавар муслиманског народа у БиХ  још 2003-те, приликом отварања овог споменика,објавио да је од 11. до 15. јула 1995. године од Младићеве руке и његових војника страдало читавих десет хиљада Сребреничана! На споменику, пред којим се клањају сви посетиоци, записао је, између осталог: “нека освета буде правда“!
Ово споменгробље (мезарје, на бошњачком) основао је 2003. године Волфганг Петрич, својом вољом, као Високог представника Међународне заједнице у Босни и Херцеговини. Десетогодишњица од предаје Сребренице, обележена је глобалним светским програмом на највишем, чак и државном нивоу, у 81 држави на свим континентима. У Поточарима се тада слегло небројено много људи и званичних представника најмоћнијих држава. За 25 милиона долара пред заветним спомеником поклонио се Клинтон.
Борис Тадић, председник Србије стигао је наредне године (а никада није присуствовао ниједном српском парастосу у Републици Српској!).
Следећи “високи представници“ озваничавали су ову “Фондацију споменмезарје Сребреница-Поточари“ као  осмишљени симбол геноцидности српског народа, одлукама да се простору придода и   зграда Фабрике акумулатора, те да се сав тај простор  пренесе у надлежност Државе (читајте: муслиманске) Босне и Херцеговине, са очигледном намером да се једног дана читав тај део Републике Српске означи као припадајући – Федерацији БиХ! Онако како је желео Алија Изетбеговић: “муслиманија“ до Дрине!
Монструозна игра бројки убијених “недужних“ сребреничких муслимана  почела је још 8.септембра 1993. године, приликом посете Алије Изетбеговића Билу Клинтону. Поседујем видео запис о томе како  је Клинтон подучио Изетбеговића да жртвује 5.000 муслимана у Сребреници, да би добио америчку војну помоћ у дефинитивном обрачуну против Војске Републике Српске!
Постоје видео записи и писане изјаве сребреничких муслимана политичара, који говоре да је Србима измишљен геноцид!
Све је узалуд! Као да ништа нису рекли, као да и сами нису учествовали у зверским  прогонима српског народа из њихових села, у пљачкању и паљењу њихових кућа, они прекорно учествују у поточарским “свечаностима“.
Тога дана сјате се бројни амбасадори из Сарајева, дођу представници “невладиних“ организација из Београда да осуде српске злочине и сажале се на “сребреничке мајке“. Десетине тв камера и новинара бележе и објављују догађај. Председник Србије, Борис Тадић даје изјаву да злочинци треба да одговарају, саучествује у болу породица страдалих (својевремено је примио у Београду представнице муслиманских “мајки Сребренице“- за српске мајке се никада није заинтересовао).
… Српски народ сребреничког краја има своју Књигу мртвих: под крстовима почива 3287 новомученика, уморених од 1992-1995. године на својој земљи, пред својим домовима. Сахрањени су на многим сеоским гробљима, тамо где су се рађали и где су, бранећи се од усташа и џихадлија, погинули.
На Петровдан, 12. јула, на годишњицу (од 1992.) највећих страдања Срби одржавају достојанствене парастосе. Највеће гробље је у Братунцу.
И овог Петровдана била сам тамо. Из Београда су дошли још припадници Народног покрета 1389. и генерални секретар Српске радикалне странке, Александар Вучић, са делегацијом. У медијима објављена тек понека вест… Изјаве председника државе Србије нема…

Београд, 14.јула 2007.     Љиљана Булатовић

The post НЕВЕРОВАТНИ “СЛУЧАЈ СРЕБРЕНИЦА“ appeared first on Први покрет за Србију.

У старим школским програмима из историје писало је да се Југославија, вековима налазила на ветрометини светских политичких и економских интереса.

Тек последњих деценија постало је јасно да се на удару налазила, пре свега Србија, односно српски народ.

Све остале југословенске државице временом су, живећи у заједници, дефинисале сопствене, националне програме. У кризним временима, ради остваривања зацртаних националистичких циљева, приклањале су се својим менторима.

Србија у новијој историји није имала свој прецизни национални програм, а у невољи се најчешће ослањала на своју сестринску, православну љубав – на Русију! Остале могуће моћне заштитнике у одређеним историјским периодима проглашавала је својим савезницима. У кризним ситуацијама од руског братског народа добијала је мање или веће дарове. Тиме се Србија уљуљкивала да припада породици која је штити, не узвраћајући, чак и жестоко је одгурнувши од себе 1948. године.

Показало се да је у Србији, у прошлом и овом веку, интерес моћника бивао значајнији од националног у државној политици. Словенци су стекли свој национални државни програм, Хрвати свој “вековни сан“, муслиманима је комунистичка наднационална политика омогућила проглашење нације (једино на свету) а потом су америчко-исламски интереси признали муслимански државни ентитет, односно федерацију; шиптари су од једног дивљег племена постали моћна терористичка “национална“ скупина, пред остварењем своје републике! Тим програмима разбијена је Југославија.

А Србији и Србима омчу и даље повлаче они, који су крајем прошлог века подстицали и допринели РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ!

Ради се о међународним центрима који иначе врше насилно или нагодбама деобу моћи у свету, па самим тим и на Балкану. Иоле упућенији препознају сукобљеност Америке, Европе, Русије и ислама, институционализованог у разним облицима. Рекла бих да америчка администрација и неки муслимански вође, у ствари, у специјалном савезу, уз јаку британску подршку имају заједнички интерес потпуног растурања Србије!

Све бивше југо-државице биле су припремљене и крајем прошлог века одиграле су успешно своје сепаратистичке, дуже или краће време сањане снове, а лавина незадовољства диктатора новог “демократског“ поретка сручила се на “непослушне“ Србе: где год су живели.

Из Словеније, преко Хрватске су Србе прогонили према матици, уз јачи или слабији отпор, али уз најстрашније жртве, које се упорно и даље прикривају – како би се извођачи терористичког “увођења демократије“ сачували од кривице и правде! Све време српске жртве тешком пропагандном машинеријом проглашавају се кривцима.

То што се у бившој југо-држави, Босни и Херцеговини, у грађанском рату, уз страшне српске жртве отпора џихаду и неоусташкој агресији, десила Република Српска – озлоједило је све центре моћи, осим Русије. Она се притајила, и у почетку, тек понеки сигнал братске љубави слала.

Али – ни сама Држава Србија није стала у одбрану живота и достојанства свеколиког српског народа, који још под најтежим условима опстаје у суседним државама, на својим родним огњиштима. Напротив, актуелна “демократска“ власт узмиче, пре свега, под хашким оптужбама за наводно геноцидно деловање претходног режима у Србији, али за геноцид и најтеже ратне злочине Војске Републике Српске, на челу са ратним генералом Ратком Младићем!

Такво понашање матице Државе све више подстиче несигурност Срба на Балкану, али не и у Републици Српској. Срби у Босни и Херцеговини успели су да остваре свој државни идентитет, али су тиме изазвали жестоку срџбу БОГОВА РАТА. Они континуирано и систематски оптужбама да су Срби били геноцидни агресори у сопственој Републици и изазивачи рата у Босни и Херцеговини, врше притисак да се измени Дејтонски споразум и поништи Република Српска.

Дакле, у последњој деценији прошлог века, Србија изнутра разрована – отрована шиптарским терористичким злоделима у свом језгру, бива тешко кажњена тонама осиромашеног уранијума због отпора здруженим белосветским империјалистима, терористима…..

Када данас говорим о носиоцима омче, давитељима Србије, онда подразумевам оне који су поздравили бомбардовање сопствене државе и сматрају је само оправданом казном Милошевићевог режима. Тако је данас у Србији на власти (оличена у њеном председнику) представник партије која је позивала Нато алијансу да Србију казни! Власници ОМЧЕ били су задовољни тиме, као и исходом своје казнене експедиције!

Од те 1999. године Србија више није своја!

Извођачи радова погубљења српских држава и поништења духа српског народа свакодневно су пред очима јавности. Преносе поруке са разних адреса. Опомињу, прете. Вређају достојанство српске државе и српског народа својом понизношћу пред његовим највећим непријатељима.

Вређају нас беспоговорним рукољубима Карли дел Понте, америчким амбасадорима – за које се може рећи да су већ сасвим јавно и “легалистички“ у име “увођења демократије“ преузели власт у Србији, а усред Европе!

Зато српски ИЗВОЂАЧИ диктиране политике повремено одлазе у Брисел да се пред тзв. Европом, односно, тзв. међународном заједницом понешто оправдају, да обећају прилог неких нових жртава… И сви највише обећавају наша национална добра, у смислу “приватизације“, тако омиљеног израза за распродају свих домаћих вредности – и све више управо сепаратистички насталим државама Словенији и Хрватској. Тако они који Србију и даље сматрају агресорском државом а републику Српску геноцидном творевином, постају све јачи власници српских добара.

Кад год стигну, недавно је то у Загребу учинио председник Србије Борис Тадић, хвале се добрим пословима са Америком, омаловажавају руске понуде и заборављају дугове према Русији…

И тако, док се представници српског народа, у ствари, опиру пруженој руци руске политике, српски народ се опет радује братској помоћи Русије и на Косову и Метохији и у општим политичким и економским токовима.

У таквим околностима се лелуја актуелна политичка сцена Србије, подривена све тежом економском ситуацијом, све слабијом производњом, запостављеном пољопривредом.

Отуда тако чести парламентарни и локални избори, који постају главни “посао“, уз проваљивање најтежих афера и чињења правног и кривичног криминала од стране политичких првака Србије; отуда и најновији захтев Српске радикалне странке да се у Парламенту по хитном поступку, пре истека стотину дана њеног постојања, расправља о опозиву Владе Србије!

Конкретан повод је још једна недавна срамотна лакрдија српских власти, односно, Полиције, Војске и људи задужених од Карле дел Понте да хватају официре Републике Српске, оптужене за ратне злочине. Наиме, српска власт, заједно са влашћу Републике Српске, објавили су да су ухапсили генерала Толимира, најблискијег ратног сарадника генерала Ратка Младића у близини Сребренице и да су га изручили Хагу!

Када су Радикали сазнали, а и сам генерал Толимир пред судским већем у Хагу изјавио да је ухапшен у Београду, да су га однели у Републику Српску, потом га снимали по неким шумским путељцима и тамо испитивали – настала је пометња у јавности, али не и међу онима који су учествовали у тој драми. Уз све ово, зна се да је генерал Толимир тешко болестан човек (доживео три тешка мождана удара), а сазнало се да су неке здружене полицијске снаге у зору провалиле у његов стан, и однели га у кеси у којој се, иначе, носе мртваци.

Представници Владе Србије, после прве Толимирове изјаве у Хагу, рекли су да –генерал не говори истину!

Због свега тога и низ других сличних понижавајућих поступака српске Владе ових дана Парламент ће тражити од Владе да поднесе оставку!

ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ,

књижевник и публициста из Београда

3. јула 2007.

Први пут објављено на српском језику на сајту fondsk.ru

The post ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ: Ко повлачи омчу под грлом српском народу appeared first on Први покрет за Србију.