„Специјална војна операција је фактички означила почетак формирања новог феномена – светске већине, у оквиру које многе земље света показују спремност за самостални развој, заштиту националних интереса и суверенизацију од хегемоније САД и других земаља Запада», изјавио је ових дана Николај Патрушев, секретар Савета безбедности Русије.

„Победа Русије над колективним Западом у Украјини биће снажан подстицај даљем мењању глобалног односа снага у корист односа међусобног поштовања и равноправног дијалога међу државама и успостављања полицентричног светског поретка заснованог на културној и цивилизацијској разноликости света“ – додатно је нагласио Патрушев.

У смислу броја држава, светска већина је постојала и раније – чинио ју је Покрет несврстаних. Међутим Патрушев је ипак у праву – феномен је нов утолико што данас на страни светске већине није само број држава, већ и њихова економска, војна и политичка моћ.

А Србија је у целој модерној историји била део светске већине, заправо истанути део историјског и цивилизацијског мејнстрима човечанства. И када је била један од носилаца Другог и учинила први покушај стварања Трећег Рима, и када се борила за ослобођење од османске (колонијалне) власти, и у светским ратовима, и у одбрани од западне агресије 90-их. Нема разлога да тако не буде и данас. Можете ли да замислите Србију поражену заједно са Хитлером? Или са НАТО-ом? Ја не могу.

Патрушев је несумњиво био инспирисан успехом самита Русија-Африка. Показало се да афричке земље данас имају огроман потенцијал за економску сарадњу, да им је доста охолог западног (нео)колонијализма и да не заборављају ко им је помагао у борби за ослобођење. Показало се да у пребогатој Африци Русија има огромну предност у односу на Запад. Зато ни једна афричка земља није увела санкције Русији.

Али ни ми не смемо ни једног тренутка заборавити да је Србија по историјском потенцијалу на афричком континенту некако одмах иза Русије и Кине. Јер то нисмо заборављали ни у најтеже време.

Западни прокси рат за разбијање историјске Србије, алијас Југославије, ратне драме у Хрватској и БиХ, уздрмали су наш међународни положај. Што због покушаја Запада да нас посвађа са исламским светом, што због наше немогућности да у условима ратова и санкција будемо довољно активни на међународном плану, СРЈ је добила «празну столицу» не само у УН, него и у Покрету несврстаних.

Али, када је 1995. склопљен Дејтонски мир, требало је потрудити се да се то надокнади. На Трећем конгресу СПС у пролеће 1996, захваљујући максималном ангажовању на пољу партијске међународне сарадње, успели смо да обезбедимо присуство страних гостију на нивоу из најбољих дана СФРЈ – дошле су нам све најзначајније партије левице: од немачких социјалдемократа до кинеских комуниста. Ипак, западни гости конгреса су наглашавали да су дошли као «посматрачи», а, тек је требало уложити посебан труд према земљама у развоју.

Тог пролећа сам прешао на рад из СПС у СМИП и добио да водим Дирекцију за Африку и Блиски Исток, која покрива највећи број земаља.

Неопходне кораке су нам олакшали прави пријатељи. У Београд је баш тада допутовао Роберт Мугабе, председник Зимбабвеа, земље која је у СБ УН гласала против санкција које су нам 1992. уведене под притиском Запада.

Део нашег руководства, на челу са Миланом Милутиновићем је, слично као неки данас, сматрао да је после Дејтона најважније да очувамо «добре односе» са САД и да не треба да чинимо ништа што се њима не би свидело. Ипак, председник Милошевић и ја смо знали да је Дејтон, иако велики, био делимични успех (Клинтону је био потребан мир у БиХ због сопственог реизбора) и да нам тек предстоји тешка битка за одбрану КиМ. Стога је требало искористити Дејтон за јачање наших позиција код пријатеља и према свима осталима у свету, и да тако спремнији дочекамо нови напад западне хоботнице.

Већ у октобру 1996. успели смо, савладавши све отпоре, да организујемо афричку турнеју председника СРЈ Зорана Лилића, која је укључивала узвратну званичну посету Зимбабвеу, званичну посету Гвинеји и радну посету Гани. Бројну државну делегацију пратило је и неколико десетина привредника. За турнеју смо користили ЈАТ-ов ДЦ-10. Неки од званичника Гвинеје, који су нас чекали на аеродрому, причали су нам да су им потекле сузе када су видели огромни широкотрупни авион како слеће. «Ево, коначно опет Југославије!» – помислили су.
Те и следећих година имали смо интензивне активности према Африци и Блиском Истоку. Са замеником Савезног министра спољних послова др Радославом Булајићем посетили смо Етиопију, Судан и Анголу. Са потпредседником Савезне Владе Николом Шаиновићем Кувајт, а са председником Народне скупштине Драганом Томићем Ирак. Био сам и на дипломатским консултацијама у Либији, Сирији, Либану и Јордану. Свуда је било више спремности на сарадњу, него што су наша држава и привреда тада били у стању да искористе.

У делу руководства је био велики отпор и када је стигла порука иранског врха са понудом нормализације односа. Успео сам да то стигне до председника Милошевића и обезбедио зелено светло. Убрзо је уследила посета Техерану министра спољне трговине Борише Вуковића, а онда и заседање међувладиног Мешовитог комитета са Ираном. Памтим како нам је командант чувара револуције отворено признао да су они били умешани у рат у Босни, али су свесни да су тамо били злоупотребљени од стране САД, па су схватили да им је наша земља једини могући савезник на Балкану и да не бринемо – на КиМ се сигурно неће мешати!

После 5. октобра 2000, Србија је постала неоколонија Запада. Урушено је све што се могло урушити – војска, банкарски систем, привреда, култура… Земља је премрежена западним агентурама.

Колонијална послуга је чак затворила амбасаду у Зимбабвеу и другим важним пријатељским земљама, а наше напоре и резултате – обрисала из документације! И за то још нико није одговарао!

После 2012, почиње обнова нашег суверенитета и свих урушених темеља Србије. Време је да се тај процес убрза и да Србија заузме достојно место у редовима светске већине.

За то је потребно ослободити се претеране зависности од САД, које инсистирају на признању «Косова» до краја године и од ЕУ која нам стално намеће санкције и рестрикције према пријатељима из светске већине. А још више, треба се ослободити илузија да нема живота без западних инвестиција! Потенцијал Кине је у том смислу много већи, а земље ЕУ ионако неће никад престати да овде инвестирају, јер је то више у њиховом интересу, него у нашем.

Свет се променио. Већ живимо у Новом свету. Не смемо каснити да то разумемо.
Постоји прича о антропологу, који је, играјуће се са афричком децом, поставио испод дрвета корпу пуну воћа и рекао деци: «Трчите! Ко први стигне, корпа је његова!» Међутим остао је запањен што деца то нису прихватила. Уместо да се такмиче, ухватили су се за руке, заједно дошли до корпе и поделили воће на равне части. Када их је питао зашто су тако урадили, био је спреман одговор:

«Убунту! Како једно од нас да буде срећно, ако су остали несрећни?»

Убунту је философија највећег дела црне Африке, која каже: ја постојим, јер ми постојимо!
Данас светску већину чине, држећи се за руке, Русија, Кина, Индија, исламски свет, Африка и Латинска Америка. Они су Нови свет.

Душа Србије је са њима. Али тело треба да збаци последње окове, па да Нови свет буде потпун. Нови свет ће бити убунту и биће свет човекољубља, заједница заједничке судбине човечанства. У таквој заједници неће бити већине и мањине. Верујемо да ће се народи сада аутистичног Запада ускоро ослободити окова олигархијске диктатуре, која се лажно представља као демократија.

Добар је знак што је после самита у Русији, председник Уганде Мусевени дошао у Београд и што је председник Вучић обећао учешће на самиту Покрета несврстаних догодине у Уганди. Али Белорусија је пуноправни члан Покрета несврстаних, а Србија само посматрач. Хајде да се вратимо тамо где нам је место. ЕУ није вредна да због ње изгубимо душу.

Владимир Кршљанин

[РТ БАЛКАН]

The post Светска већина, убунту и Србија appeared first on Први покрет за Србију.

Данас смо сви ми, вољно или невољно, део одлучујуће битке светске историје – битке за Нови свет.

Питање је може ли људска цивилизација да преживи (и победи) или ће човечанство нестати под теретом криминалне олигархијске диктатуре. За све нас постоји само прва могућност.

Нови свет предводе Русија и Кина. И он је, наравно, социјалистички. Русија и Кина су претекле Запад у свему, без икаквих колонизација и ратова, за само неколико деценија. Оне су усвојиле, развиле и примениле сва највећа достигнућа људске цивилизације. Постале су еманација људског стваралаштва, које је колективни чин и много је продуктивније као хармонична сарадња, него као конкуренција и робовски рад. Њихова главна предност су духовно-моралне вредности, у супротности са криминалним системом, који злоупотребљава људске слабости и подстиче конфликте свуда. Дакле, победа Русије и Кине је потпуна и вечна. Вековно очекивање народа да ће социјалистичко друштво бити супериорно у свему, остварује се на наше очи.

А једини очајнички одговор западне олигархије је рат! Суочени смо са већ два европска рата – против Срба 90-их и против Руса данас.

Општи услови у којима се ови европски ратови одвијају, заснивају се на вековној тежњи Западне олигархије да легитимизује зло и да створи вештачку равнотежу између добра и зла. А конкретни услови последњих деценија повезани су са развијањем и применом најразвијенијих технологија за манипулацију људском свешћу.

Шта је то тако изузетно код Руса и Срба (а у последње време и код Кинеза), због чега су они постали главне мете антицивилизације? Љубав, солидарност, колективни дух, опште добро су главни принципи изворног хришћанства, али и конфучијанства. А ту је и заједничко искуство ових народа у антифашистичкој борби и у изградњи социјализма. Православно хришћанство је најближе изворном, а такође укључује искуство у изградњи културе, нације и државе. Православни концепт нације је много старији и много духовнији од западног. Срби и Руси су заветни народи. Са појавом њихових аутокефалних цркава у 13-15. веку, Срби и Руси себе дефинишу на духовно-моралним темељима, много више него на правним, генетским, материјалним и територијалним. Сем тога, њихове државе су настављачи Ромејског царства, које је Запад настојао да уништи. Српско царство на Балкану у 14. веку је била краткотрајно, али је зато Руско царство / империја / СССР / Федерација постало и до данас остало највећа држава у светској историји. А Срби и Руси су наставили да интерагују у свим драматичним моментима европске историје.

Укратко, током много векова, свет ефективних људских вредности, а пре свега Православни свет, постао је највећи, егзистенцијални изазов за западну олигархијску диктатуру или антицивилизацију. Само постојање Русије (и Србије, и Кине) чини западну хегемонију немогућом. А за западне мега-злочинце постоји само: или управљамо светом – или ништа! И ту су они у праву. Њихови мега-злочини су тако велики, да они просто не могу да преживе у било ком реалном правном систему. Сетимо се много милиона убијених у крсташким ратовима, колонијалним ратовима, светским ратовима, блискоисточним агресијама САД и НАТО, па све до ових европских ратова против Срба и Руса. Са САД на свом челу, Запад је еволуирао од главног деструктивног и агресивног фактора до малигног тумора на телу човечанства.

Коришћење фашизма, тероризма, субверзивног и медијског рата, заједно са историјским ревизионизмом и злоупотребом међународних организација и међународног правосуђа – то су били методи које је Запад применио против Срба у разбијању Југославије и НАТО агресији 90-их. И већ тада су тренирали Европу да делује против саме себе (сетимо се прекида пловидбе Дунавом због порушених мостова). Ипак, остали смо непоражени јер нас је предводио Слободан Милошевић – симбол антиглобализма, како га је описао Александар Зиновјев. Политика Србије за време Милошевића, била је у свим аспектима  иста као политика Русије и Кине данас – политика Новог света. Зато морамо увек памтити и даље истраживати и славити српско јунаштво и достигнућа тог времена. И више од тога, морамо стално подсећати цео свет, па и саме Србе, на значај њиховог отпора, који је већ назван – Други Косовски бој. У том циљу, треба да подржимо снажнију активност Међународног Милошевићевог комитета.

Дакле, посреднички рат у бившој Украјини је последњи очајнички покушај мега-злочинаца да преокрену ток историје, изведен истим методама, али без изгледа на успех, И као у Другом светском рату, они жртвују нас, Европљане, својим антиљудским апетитима. Постоје само два могућа исхода: 1) победа Русије (и Новог света) или 2) уништење живота на Земљи. Данас је на свим пристојним људима и поново на нама, Европљанима, да допринесемо првом исходу и спасењу човечанства, као и да учинимо други исход немогућим.

Највећи, а можда и једини глобални консензус у људској историји, постигнут је у осуди фашизма. Победа над фашизмом обликовала је општеважећи систем међународног права и међународних односа.

Данас, као и 90-их, имамо политичку супротстављеност двеју сталних чланица СБ УН – Русије и Кине, које би да сачувају систем утемељен на победи над фаизмом, са преостале три – САД, Великом Британијом и Француском, у којима део владајуће олигархије обезвређује победу над фашизмом, сарађује са фашистима и покушава да настави рат фашиста против Србије и Русије. Ипак, између рата 90-их и овог данас, постоји једна битна разлика. У Првом европском рату, у бившој Југославији, Срби су успели да остану непоражени од неупоредиво војно јачег НАТО, и то у време униполаризма. У Другом европском рату, у бившој Украјини, међутим, Русија ће победити НАТО, у време мултиполаризма. Русија, Кина и већина човечанства ће ликвидирати западну агресивну хегемонију и казнити њене злочине.

Морамо се борити и против историјског ревизионизма. Садашњи рат јасно показује да је историјски ревизионизам оруђе фашиста, њихових саучесника и спонзора, те за њега не може бити никаквог оправдања.

Дакле, морамо да се организујемо, изборимо и славно ступимо у Нови свет – праведни мултиполарни и мултилатерални свет, заснован на међународном праву, равноправности, сарадњи, социјалној правди и истинској демократији. И баш то је заједница заједничке судбине човечанства.

У Новом свету, већина човечанства цвета и повезује се, а западна олигархија, супротстављајући се томе, уништава и себе и своје народе. Нови, слободни свет је акумулирао позитивно искуство целог човечанства. У њему и има места за све! Позивамо у Нови свет и западне народе, који све више постају жртве своје олигархије, и желимо им што брже ослобођење!

Нови свет – то је чврста и организована доминација добра над злом!

Станимо раме уз раме за брзу, потпуну и коначну победу Новог света над фашизмом и антихуманизмом!

До победе!

(Излагање Владимира Кршљанина, које је било једно од шест уводних излагања на 50. конгресу Светског савеза слободних мислилаца, одржаном под геслом „Слободно мишљење и нови мултиполарни свет“, 18. маја 2023. у Франкфурту на Мајни.)

[РТ БАЛКАН]

The post БИТКА ЗА НОВИ СВЕТ appeared first on Први покрет за Србију.

У свету, реално, победа се већ десила. За само неколико деценија, без ратова, колонизација и уцена, Русија и Кина (и остале водеће државе независне од САД), претекле су САД и њихове вазале у свему!

Почео је да живи Нови свет, у коме су људски живот, људско достојанство, људска заједница и људско стваралаштво – апсолутне вредности!

Претекле су их у свему, заправо у готово свему. По огромној количини зла и потпуном одсуству савести, Запад је и даље без премца. А по медијско-манипулативним ресурсима и технологијама, стављеним у функцију зла, Запад је такође у предности. И кренуо је у очајнички противнапад, доказујући на делу да је у стању да не трепнувши, стави у своју функцију и жртвује животе стотина хиљада Украјинаца, али вероватно и других људских бића у Европи и на Блиском Истоку, чији животи за њих немају никакву вредност. Сврха овог противнапада није победа, која није ни могућа. То је очајнички покушај да се испробају још неиспробане манипулативне технологије и колико-толико поправи свој положај и умањи победа Новог света. Први европски рат, онај против Срба, водио се на ограниченом простору бивше Југославије и на глобалном медијском простору.

Други европски рат, онај против Руса, води се на неограниченом простору. Он је у правом смислу глобални, и с обзиром на своју очајничку димензију, само ће убрзати дефинитивни историјски пораз западне геноцидне хегемоније. Већ сада морамо констатовати да је политички Запад рак-рана на ткиву човечанства, чији опстанак противречи опстанку живота.

Осим Русије, Кине, БРИКС-а, Евроазије, од покорности Западу су се дефинитивно одрекли и читава Африка и Латинска Америка. Немачки канцелар Шолц је ових дана у Аргентини у Јужној Африци добио праве лекције суверенитета и државничке мудрости. А Србији су све ове земље братске и пријатељске. Неминовна скора победа Русије на украјинском фронту довешће Русију у делту Дунава, дакле на Балкан, па ће и „аргументи“ о томе да је Русија далеко – пасти у воду! У мутно Дунаво или у Црно море, свеједно. А и да нас не спаја међународни пловни пут, државним територијама, спојеним државним суверенитетом или војним савезништвом, мора се обезбедити комуникација, чак и кад нису територијално повезане (као што је случај са Калињинградском облашћу или Јерменијом, на пример).

Да ли је Србија део света у коме су САД, НАТО, Велика Британија, Немачка, Италија? Несумњиво да није, иако се добро познајемо – и кроз сарадњу и кроз ратове. Од свог удруженог злочиначког подухвата против Срба, започетог 90-их, после бројних увертира у ранијим вековима, они до данас не одустају, иако смо им исправно нудили и сарадњу и шансу за „поправни“. Ипак, могли смо се кладити да ће нам захтев за признање „Косова“ испоставити пре евентуалног пријема у ЕУ.

Међутим, они су одлучили да то учине већ данас, и то – ултимативно!

Ситуација је озбиљна и не може проћи без по нас негативних последица. Али, с обзиром на снагу наших принципа и наших савезника, не треба да се плашимо. Најважније је сачувати јединство, наше супериорне духовно-моралне вредности и увереност у победу. Односно, не постати жртва експлозије западних манипулативних лагарија, избећи страх и унутрашње сукобе.

Са друге стране, морамо бити свесни да овај ултимативни захтев изискује корекцију наше спољне политике. Разуме се да захтев не можемо прихватити, али исто тако нам ни интеграција са онима који нам тај захтев упућују више не може бити прихватљива, а камо ли приоритет. Уз инсистирање на равнопарвној сарадњи са свима као приоритету, ми морамо појачати све облике сарадње и интеграције са пријатељским земљама – Русијом и Кином у првом реду.

Има много задатака пред нама. Оних које независна Србија мора да реши, али које свакако може да реши ако буде независна.

Будимо, не само иницијатор, него и један од неимара Новог света. Постигнимо нови степен народног јединства и издржимо до победе, која је близу!

Владимир Кршљанин

[СР БРАТСТВО]

[ПОЛИТИКА]

The post ИЗДРЖАТИ ДО ПОБЕДЕ! appeared first on Први покрет за Србију.

Нови свет, то јест праведни мултиполарни систем, то јест заједница заједничке судбине човечанства…
У првом реду носиоци христољубивог човекољубља, па и сви истински хуманисти кроз векове, прижељкивали су праведан свет. И стваралачки и пожртвовано настојали да га остваре.
Ми данас видимо да су људска научна достигнућа у стању да свима, у добро организованој заједници човечанства, обезбеде достојанствен живот, љубав и самоостварење. Предуслов за то је стварна равноправност суверених држава, односно доследно поштовање међународног права насталог после Другог светског рата.
Данас је очигледно да олигархија која влада водећим западним земљама под маском демократије, није искрено прихватила тековине победе над фашизмом и да је спремна да зарад очувања своје светске доминације погази све правне и моралне норме. Данас се највећа достигнућа човечанства, укључујући она која су свету подарили западни ствараоци, највише поштују у Русији и Кини. А свуда више него на Западу.
Западна олигархија засад показује тоталну неспособност или неспремност да учи из достигнућа и позитивних искустава других. Заправо, постаје јасно да њен циљ и није добробит својих народа. Њени искључиви циљеви су очување сопствене светске доминације и избегавање казне за десетине милиона убијених у ратовима широм света и небројене друге злочине.
Наша ера је препуна страдања, али и свесних, спасоносних и надахњујућих жртвовања. Обиловала су им прва три века апостолске заједнице, али и драматични 20. век. То су периоди који јасно показују да су духовно-моралне вредности извор највеће снаге и да је њихове носиоце немогуће победити. А ми сами, Русија и Кина, никоме не претимо, свима нудимо сарадњу, а не конфронтацију, свесни да је сарадња основ људске креативности и безграничних достигнућа. У свету не само да има места за све, него ће човечанство у заједници свеопште сарадње бити најуспешније.

У таквом свету нема места једино за тоталну себичност владајуће западне олигархије. И зато она, као и увек, по систему „завади па владај“ потпирује свеопшти рат, иако је и сама свесна да нема реалних изгледа на велики успех, а надајући се да ће „на свом терену“ – терену конфронтације, насиља, интрига и обмана, ако не победити, а оно бар донекле поправити свој положај.
Јер на сцену ступа Нови свет. Русија и Кина су у сваком погледу успешније и јаче од Запада, а највећа предност им је на духовно-моралном плану. Ратови, убијања и понижавања људи ће бити забрањени. Као и владање помоћу корупције, саркастично названо „демократија“.
Још 2020. познати руски политолог Сергеј Караганов је констатовао: «Одузевши САД и Западу војну супериорност, на чијој основи се заснивала њихова петстогодишња доминација у политици, економији и култури, ми смо ослободили свет, створили услове да народи и државе слободно бирају свој пут.»
Отуда и садашња украјинска перипетија, која не може ни да заустави, ни да промени историју, која је већ наступила. Западна олигархија сада води Други европски рат после Другог светског, који је истовремено и Први светски хибридни рат. Први европски рат је вођен директно против Србије, а Други – истог типа, води се индиректно против Русије. У међувремену је западна олигархијска диктатура извршила огромне униполарне злочине у Авганистану, Ираку и Либији. Али већ у Сирији је била руском војно-политичком силом спречена да учини огроман злочин и зато је тада, 2014. године, покренула последње средство које је имала у резерви – украјинску паклену машину. Русија је тада поступила и принципијелно и мудро, дошавши у позицију да њен данашњи изнуђени реванш буде неодољив.
Истовремено увиђамо да је владајућа западна олигархија била дубоко неискрена у свим великим питањима Првог и Другог светског рата. Ипак, тековине Другог ће бити очуване, јер тако хоће Русија и Кина, а за Запад је последњи час да се томе прилагоди, да не би био осуђен као носилац новог фашизма.
Србија је весник Новог света, који предводе Русија и Кина. После два века обнављања своје државности, које јој је омогућила Русија, али које се одвијало у западном културно-привредном и правном миљеу, можемо да захвалимо својој вери и Божјој промисли што смо и даље на правој страни историје и што смо нада за целу Европу (а о Балкану да и не говоримо). Зато све наше интелектуалне и стваралачке способности данас морамо усмерити ка једном циљу: како да што пре и што потпуније материјализујемо своје духовно братство са Русијом.
Управо то је пут Србије до почасног места у Новом свету – БРИКС-у, ШОС-у, Великој Евроазији, али и до улоге кључног фактора мира и повезивања на Балкану и у Европи.
Ове велике промене у свету не смемо да не схватимо на време, поготову јер смо им и сами допринели.
А хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој? – питао би Бранко Миљковић.
То зависи од нас. Ако Бог да, доживећемо одговор на то питање.

Владимир Кршљанин

Текст је објављен у листу Политика 26. јула 2022.

https://www.politika.rs/scc/clanak/512941/Pogledi/Kakav-ce-biti-novi-svet

The post КАКАВ ЋЕ БИТИ НОВИ СВЕТ? appeared first on Први покрет за Србију.

И видјех небо отворено, и гле, коњ бијели, и Онај који сједи на њему зове се Вјерни и Истинити, и по правди суди и ратује; (Откр. 19.11)

И видјех анђела гдје силази с неба, (…) и ухвати аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година, (…) и баци је у бездан, и закључа и запечати над њом, да више не вара народе, (Откр. 20.1-3)

Блажен је и свет онај који има удјела у првом васкрсењу; над њима друга смрт нема власти, него ће бити свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година. (Откр. 20.6)

          Други Косовски бој се догодио 610 година после првог, 1999, када је Србија одолела агресији 19 чланица НАТО пакта. Моћни НАТО је разбио Југославију, водио најпре прокси, а затим и отворени рат против РС, РСК и СРЈ – делова историјске Србије, али није успео да победи у овом свом првом рату и то је био наговештај његовог краја. Косовски завет је потврђен.

          Када је, увече 24. марта 1999, започела НАТО агресија, ми дипломати смо осећали велику одговорност и нелагодност. Наиме, ратни план, документ који се чувао у сефовима, у нади да никад неће бити примењен, предвиђао је као први, обавезни корак у одговору на агресију – прекид дипломатских односа са државом агресором. Али како сада прекинути дипломатске односе са 19 земаља, са већином Европе? Била је општа прећутна процена да би то по нас било лоше.

          Ујутру 25. марта, на проширеном колегијуму савезног министра, сви су због тога били нерасположени и углавном су ћутали. Јавио сам се и рекао да се суштина одредбе мора испоштовати и да нас та суштина обавезује да прекинемо дипломатске односе бар са водећим државама НАТО, које су и најодговорније: САД, Великом Британијом, Немачком и Француском. Савезни министар Јовановић је предлог пренео председнику Милошевићу и већ у 15 часова је Радио Београд објавио да је Савезна Влада донела одлуку о прекиду дипломатских односа са ове четири државе.

          После страшног Косовског боја, бомбардовања и рушења земље, Кошара и Паштрика, Србија је одолела и показала да је дух моћнији од технике, а љубав од мржње. Русија и Кина су се пробудиле. Окружни суд у Београду је првостепеном пресудом осудио челнике четири државе и НАТО за ратне злочине, на најтеже казне. По окончању агресије, почео је процес постепене обнове дипломатских односа.

          Оружани рат НАТО против нас је завршен 10. јуна 1999, али хибридни још траје. Он је НАТО-у донео велики успех 5. октобра 2000. Дипломатски односи са четири државе су тренутно обновљени, мимо сваке процедуре, пресуда Окружног суда је укинута, НАТО се уселио у министарство одбране, уништавање наше војске и привреде је настављено, а Резолуција 1244, за чије спровођење је војно одговоран управо НАТО, се од почетка спроводи селективно, непотпуно и често крши. Као епилог Другог Косовског боја, Слободан Милошевић је пострадао у Хагу. «Слободан Милошевић је записао себе у књигу вјечног живота и у памћење неизбрисивим словима. Његов живот и животно дјело су били у духу великомученика косовског Лазара. Видовданско и лазаровско је житије и крај житија Слободана Милошевића.“ – рекао је блаженопочивши митрополит Амфилохије.

          Србија је 2012. почела да обнавља своју сувереност, економску и моралну снагу. Не дирајући у достигнути ниво односа са Западом, успоставила је савезничке односе са Русијом и Кином.

          Са истим искушењима као некад Србија, суочава се данас Русија у Украјини. НАТО је против ње организовао прокси рат, чију је ескалацију Русија предухитрила специјалном војном операцијом. САД и НАТО су водили мноштво неупоредиво суровијих ратова, на које човечанство никад није реаговало тако бесно и обесно, као што данас „колективни Запад“, односно САД и њихови вазали реагују на руску војну акцију. Запад не сме да Русији узврати војно, али се на удару његове обесне и очајничке одмазде нашао – читав свет! А Русија, следећи Христов пут, ратује и за наше спасење и за спасење света!

          Не само да непрестаним испорукама оружја Украјини, Запад настоји да се прокси рат води што дуже, „до последњег Украјинца“, већ се поремећаји економских, монетарних, безбедносних и медијских односа у свету, претварају у прави Армагедон, у коме Запад и НАТО, не жалећи животе људи ма где били, покушава да сачува свој злочиначки примат и бар ослаби и уздрма, а ако је могуће и уништи Русију и Кину. Механизми сатанизације Србије, сада се употребљавају против њих. У свом бесомучном одступању од истине, правде и међународног права, Запад свима изгледа одвратно и гротескно. Таквом монструму се не смеју чинити уступци – ако му дате прст, одгришће вам целу руку.

          Од нових претњи, уцена и ратних гестова није поштеђена ни историјска Србија (укључујући Републику Српску, Црну Гору, Косово и Метохију). Британци воде хајку на Додика и испоручују „Џавелине“ Куртију, подсећајући нас да су дипломатски односи са њима и САД прерано обновљени. Куртија је ових дана походио и Весли Кларк. Као минимум, ветерану НАТО агресије Стјуарту Пичу би требало објаснити да је пао на испиту и да овде више не долази. О врло скорој пропасти текућег англосаксонског глобалног гангстеризма и њихове „империје лажи“ сведоче и ове бројке: Бајдена данас подржава само 33% Американаца, док 57% Британаца тражи да Џонсон поднесе оставку!

          Наши нови приоритети морају бити духовни и животни, а не географски. ЕУ је данас учесник рата против слободног света. Сем тога, у интересу Србије, треба да убрзано јачамо економске и друге везе не само са Русијом и Кином, већ са свим слободним земљама, које не желе да се покоре западном диктату и уценама, а такве земље данас чине 80% човечанства!

          Запад хоће да спречи Нови свет, који је већ настао. Нови свет, који предводе Русија и Кина, а који је иницирала Србија. Ако се не поколебамо у вери, Армагедонска битка која се сада води, има неминован исход. А онда следи хиљаду година Новог света. Праведни мултиполарни систем. Заједница заједничке судбине човечанства. Прво васкрсење!

          Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

О Васкрсу 2022.
Владимир Кршљанин

(текст је објављен у листу Политика 28.4.2022.)

The post СРБИЈА И АРМАГЕДОН appeared first on Први покрет за Србију.

Под појмом Нови свет подразумевамо нову епоху историје човечанства, која започиње, у којој улогу предводника или најутицајнијих фактора имају Русија и Кина, а коју је иницирала Србија, својим принципијелним отпором западној агресији и деструкцији.

То је уједно и крај многовековне светске доминације колективног Запада, и у политичком и у цивилизацијском смислу.

Западом управљају најбогатији појединци, а Русијом и Кином људи вођени духовно-моралним вредностима и начелима.

С обзиром на православно утемељење Русије, Нови свет је и оваплоћење Новог завета.

У документу усвојеном на њиховом самиту у Пекингу 4. фебруара 2022, Путин и Си су светске односе у новој епохи ближе описали са два равноправна израза, руским „праведни мултиполарни систем“ и кинеским „заједница заједничке судбине човечанства“.

Дакле, сарадња и заједништво доминирају над конфронтацијом и индивидуализмом, љубав над мржњом, добро над злом. То су предуслови за успешно стваралаштво. И зато је војно-политичка и економска моћ Русије и Кине већа од западне, и зато је Нови свет бољи од старог.

Имајући у виду да је људско стваралаштво колективни чин, који подразумева сарадњу, и да је оно фактор напретка, за разлику од западне деструкције, морамо се запитати како то да државе које промовишу предуслове за стваралаштво, постају доминантне у свету тек данас?

Проблем је човеков дефект у спознаји добра и зла. Наиме, иако су стваралачке могућности разумног човека неограничене и тиме он превазилази све живо и постаје сарадник или саучесник Бога у демијургији, разумни човек је нажалост у стању да превазиђе све живо и у чињењу зла, обмани, насиљу и убиству у односу на припаднике своје врсте, што животиње нису у стању.

Једини могући регулатор, који опште добро (и неприкосновеност људског живота и стваралаштво и сарадњу) уздиже, а зло (и убиства и деструкцију и конфликте) сузбија и маргинализује, јесте систем духовно-моралних вредности који носе вера и цивилизација. На Западу су вера (јерес) и (анти) цивилизација прилагођене „коегзистенцији“ добра и зла, односно општој контаминацији човечанства злом и његовој доминацији.

Знамо да је било много стваралаштва и на Западу, али оно није било главни извор западне моћи, већ злоупотреба људских слабости. Од похлепе, апсолутизације приватне својине и свеопштег утицаја сопственог капитала, преко проституције и порнографије, конзумеризма, наркоманије, до ЛГБТ и «гендерне равноправности». Односно, Запад је владао помоћу зла – ратова, пљачке, освајања, колонизације, конфронтације и индивидуализма, обмане, насиља и убиства. Од времена Јулијана Апостате врховни принцип западних властодржаца је древно гесло „завади па владај“. И зато имамо хиљаде година континуитета владалаца огрезлих у злочину, који имају два покретачка мотива – сачувати злочином освојену власт и – избећи казну. Похлепа је ту споредни мотив – она је само једно од средстава за манипулисање масама на бази људских слабости.

Та два мотива доводе и до тога да је опсесивни задатак који колективни Запад све време пред себе ставља – уништити систем заснован на добру и на сарадњи, уништити Русију, Кину, православље и друштвену правду, јер већ само њихово постојање прети да укине доминацију Запада, те антицивилизације засноване на злу и злоупотреби људских слабости. Како? Свим средствима, а пре свега помоћу „завади па владај“, што је за Запад метод решавања свих проблема. Стога су поделе посејане и продубљене до конфликта свуда где утицај Запада допире: између раса, религија, нација, странака, компанија, спортских клубова… Становници западних земаља, па и читав свет, постају таоци врхушке која је узурпирала власт у западним земљама и која влада помоћу лажи и агресивне лажне и корумпиране демократије. Уместо тога, Нови свет доноси љубав, дијалог и саборност.

Огромне напоре и огромна средства Запад је уложио и улаже да би „легитимизовао“ свој нечовечни злочиначки систем – путем пропаганде, субверзије, организација и институција, а у првом реду помоћу вере и науке. Ако је у свест обичног човека у англосаксонском свету уграђена представа да богате треба поштовати и да је нормално да они имају највећи утицај у друштву, „јер је Бог одлучио да они буду богати“, онда можемо разумети да Запад не преза ни од чега, односно да непочинства на која је Запад спреман, наш ум тешко може да замисли. Истовремено, морамо бити на опрезу чак и у односу на најшире прихваћени појмовни систем у друштвеним наукама, јер и он долази са Запада.

Данас је већина човечанства, предвођена Русијом и Кином, изван пуне контроле Запада, и моћнија је од Запада. Али, Запад данас за подстицање конфликата користи најмоћније технологије: злоупотреба друштвених мрежа доводи до атомизације конфликата и њихове свеопште распрострањености у друштву.

Садашња криза је настала када је Русија постала најмоћнија сила на војно-политичком плану, а Кина на економском. Западу је преостала само хипертрофирана доминација на пропагандном плану, јер Русија и Кина се никада нису озбиљно бавиле хиперпродукцијом технолошких средстава за манипулацију људском свешћу. Нису ни осећале за тим потребу, јер никад нису планирале да се баве лагањем у стилу „хиљаду пута поновљена лаж постаје истина“, што Запад стално чини. И чиниће, док год види и најмању наду да може победити помоћу обмане. Зато никакве начелне и принципијелне преговоре са Западом не треба очекивати. Слажемо се и да Западу треба укинути сваку наду у победу. То је данас и могуће и неопходно: јер су у његовом очајању и агонији, са Запада пале све маске – остала је само ужасна слика Доријана Греја, коју данас сви виде и која не може више никога да привуче.

Најновији, и можда последњи крупни агресивни потез Запада, за којим је очајнички посегао 2014, када је у Сирији постало јасно да више нису могуће америчке војне интервенције и „обојене револуције“, јесте детонација деценијама припремане украјинске кризе, која је ових дана принудила Русију на специјалну војну операцију и омогућила Западу да започне незапамћену у историји политичко-пропагандно-медијску хистерију. Надамо се да ће ову битку Русија и Нови свет добити брзо и чисто (а добиће је свакако) и тиме свести на минимум могућност Запада за „лов у мутном“ и тако му одузети и ту наду.

Многи људи на Западу се критички односе према систему у коме живе. Пошто је сарадња наш принцип, управо тим људима треба објаснити разлике цивилизације и антицивилизације, предност нашег система над њиховим. Па ако су Русија и Кина могле да преузму све оно што је на Западу било вредно, можда ће доћи време, када ће Запад, зарад свог опстанка, биту стању да учи од нас.

Владимир Кршљанин

«Политика», 26. марта 2022.

https://www.politika.rs/scc/clanak/503145/Pogledi/Novi-svet-i-smisao-sadasnje-krize

The post КРШЉАНИН: НОВИ СВЕТ и смисао садашње кризе appeared first on Први покрет за Србију.

Владимир Путин и Си Ђинпинг су имали плодоносан сусрет, од великог значаја за цео свет, на дан отварања Зимске Олимпијаде, 4. фебруара 2022. у Пекингу. На том сусрету они су усвојили Заједничку изјаву Руске Федерације и Народне Републике Кине о уласку међународних односа у нову епоху и глобалном стабилном развоју.

         Си и Путин су истакли да су мир, развој и сарадња главни елементи савременог међународног система, а да је демократија универзална људска вредност, а не привилегија појединих држава. Притом, демократски принципи треба да се остварују не само у унутрашњем државном управљању, већ и на глобалном нивоу.

Русија и Кина, подвукли су они, као светске силе са богатим културним и историјским наслеђем, имају дубоке традиције демократије засноване на хиљадугодиншњем искуству развоја, широкој народној подршци и обезбеђивању потреба и интереса грађана.

Своју изјаву су понудили свету због растуће потребе светске заједнице за лидерством у интересу мирног и стабилног развоја, у време кад човечанство улази у нову епоху убрзаног развоја и крупних трансформација.

         Притом, нису пропустили да јасно кажу да «Неке снаге, које представљају мањину на светској сцени, настављају да заговарају једностране приступе решавању међународних проблема и прибегавају политици силе, практикују мешање у унутрашње ствари других држава, нарушавајући њихова легитимна права и интересе, провоцирајући противречности, несугласице и конфронтацију, ометају развој и напредак човечанства, што изазива неприхватање од стране међународне заједнице.»

         Обратили су се «свим државама са апелом да у интересу свеопштег благостања јачају дијалог и међусобно поверење, продубљују међусобно разумевање, подржавају универзалне вредности као што су мир, развој, једнакост, правда, демократија и слобода, поштују права народа да самостално бирају пут развоја својих земаља, као и суверенитет и интересе држава у области безбедности и развоја, да штите међународни систем заснован на централној улози УН, светски поредак заснован на међународном праву, тежећи истинском мултилатерализму са централном и координирајућом улогом УН и њиховог Савета безбедности, доприносећи демократизацији међународних односа, обезбеђујући постизање мира, стабилности и стабилног развоја на земљи.»

         У заједничкој изјави принципијелно су осуђена сва деструктивна понашања која долазе са Запада: мешање у унутрашње ствари, наметање политичких и идеолошких концепата, «обојене револуције», злоупотреба тероризма и борбе против њега, ширење и агресивност НАТО, стварање АУКУС, повлачење САД из више споразума о ограничавању и контроли наоружања, те њихово неспровођење споразума о биолошком и хемијском оружју. Русија и Кина, као носиоци новог типа односа и као предводници већине човечанства, ће се свему томе одлучно и координирано супротстављати.

         Своју конструктивну улогу у свету, стварајући «заједницу јединствене судбине човечанства», Кина и Русија ће спроводити глобално, а пре свега на простору Евроазије, чвршће повезујући Евроазијски економски савез и иницијативу «Појас и пут» у Велико евроазијско партнерство, али и јачајући механизме БРИКС, ШОС, СТО, Г20, АПЕК, РИК, АСЕАН и друге. Кина подржава руске предлоге о формирању дугорочних правно обавезујућих гаранција безбедности у Европи. Русија подржава кинеску „Иницијативу у области глобалног развоја“ у УН. Велика конкретна активност две велике силе биће усмерена на спречавање милитаризације космоса и безбедност у сфери информационо-комуникационих технологија.

«Русија и Кина, као светске силе и сталне чланице Савета безбедности УН, намеравају да се стриктно придржавају моралних принципа и одговорности, да одлучно подржавају међународни систем у којем УН имају централну координирајућу улогу и заједно стварају међународне односе новог типа.»  Све то, уз чврсту подршку неприкосновености резултата Другог светског рата.

Као носиоци темељних духовно-моралних вредности човечанства, стваралачке сарадње и хуманистичког оптимизма, Русија и Кина су створиле интегрални и инклузивни цивилизацијски систем у који су укључена сва највећа достигнућа човечанства. Надамо се да ће Запад искористити отворена врата и прикључити се, јер га инсистирање на сопственој изузетности и «праву» на владање светом, води директно у пропаст.

Најновији облик гротескног неправног ширења јурисдикције на друге земље је механизам који су САД створиле за кажњавање санкцијама криминалаца у другим земљама који «коруптивно» утичу на демократске процесе. А шта друго раде САД са својим системом НВО, «отвореног друштва» и «грантова», градећи своје агентурне мреже широм света? И то иде тако далеко да су за САД «демократске» само оне земље које дозвољавају утицај америчког новца на своје политичке процесе.

Путин и Си у својој заједничкој изјави истичу и да су руско-кинески међудржавни односи новог типа супериорнији у односу на војно-политичке савезе из доба хладног рата. Пријатељство између две државе нема граница, нема забрањених зона у сарадњи, јачање билатералне стратешке сарадње није усмерено против трећих земаља, није под утицајем променљивог међународног амбијента и промена ситуације у трећим земљама.

То исто се може рећи и за односе Србије са Русијом и Кином.

Стога, у време отварања Зимске олимпијаде у Пекингу, међу бројним истакнутим лидерима Евроазије, Африке и Латинске Америке, истакнуто место је имао председник Србије. Стварајући зону слободне трговине са Кином и јачајући војно-техничку сарадњу (што је већ раније постигнуто са Русијом, односно Евроазијским економским савезом), Србија и њена спољна политика иду у корак са најнапреднијим трендовима у међународним односима, уверени у бољу будућност, која је осигурана односима новог типа са Русијом и Кином, лидерима светске заједнице.

Владимир Кршљанин

https://www.politika.rs/scc/clanak/499661/Pogledi/Nova-epoha-svetskih-odnosa-demokratija-i-korupcija

The post НОВА ЕПОХА СВЕТСКИХ ОДНОСА, ДЕМОКРАТИЈА И КОРУПЦИЈА appeared first on Први покрет за Србију.

Анатолиј Антонов и Ћин Ганг, амбасадори Русије и Кине у САД, објавили су заједнички текст у познатом америчком часопису The National Interest, у којем критикују предстојећи Бајденов “Самит за демократију“. Они у тексту констатују да су „мир, развој, поштење, правда, демократија и слобода – заједничке вредности човечанства“ и да ће такав самит продубити поделе у свету, да га таквог Русија и Кина одбацују, имајући у виду и евидентно антидемократске ратове које је Америка водила у Југославији, Ираку, Авганистану и Либији. Они описују одлике кинеске и руске демократије и свој текст завршавају овако:

„Кина и Русија позивају све земље да престану да користе „дипломатију засновану на вредностима“ за изазивање подела и конфронтације; да практикују у међународним односима узајамно поштовање и сарадњу од које сви добијају (win–win cooperation) и да теже хармоничној коегзистенцији између земаља са различитим друштвеним системима, идеологијом, историјом, културом и нивоом развоја.“

Ако узмемо у обзир дволичност старог англоамеричког света, односно да главни критеријум учешћа на „Самиту за демократију“ и нису баш неке вредности – либерализма, вишестраначаког парламентаризма, слободе медија итд, него отвореност за политички утицај (односно корупцију) од стране западног капитала, можемо помислити да је позиција двојице амбасадора можда сувише мека? Поготову ако се сетимо да су на „Самит за демократију“ позвани и „Република Косово“ и „Република Кина“ (Тајван) – што амбасадори нису ни споменули. Али не, није у питању слабост него снага, у питању је управо принципијелна опредељеност Русије и Кине за сарадњу, за човекољубље.

А колико заправо вредности и «вредности» обликују данашњи свет, видимо и на примеру пандемије. Ковид је опасан по људске животе и здравље и по стабилност и друштвени развој. Дивна прилика да се сејањем и продубљивањем нових раскола – заради (360 милијарди долара засад) и бар на неко време сачува завидна позиција западних криминалних «елита». И сумњиве мере и кампање против њих се осмишљавају и организују у истим западним центрима. С тим да су западна друштва, природно, имунија на малигно деловање својих «елита». У западним земљама су протести веома жестоки, али је и проценат вакцинисаних огроман. Испоставило се да критике западних вакцина од стране неких западних стручњака – више делују на грађане у Русији (и Србији), него на Западу. А да и не говоримо да се клипови титловани на српски и руски дистрибуирају преко Фејсбука.

Још пре 120 година Кропоткин је студијом «Узајамна помоћ као фактор еволуције» разбио у парампарчад лажну концепцију социјал-дарвинизма, доказујући да то што нам (нео)либерали до данас подмећу – да је склоност сукобима део људске биолошке природе – то не постоји ни међу животињама. Али можда је и дозвољеност масовне обмане једна од западних «вредности».

Било како било, сарадња (у којој сви добијају) коју нуде предводници Новог света, Русија и Кина, показала се у пракси, као економски ефикаснија од западне конфликтности. А о моралној супериорности да и не говоримо. Илузију да није тако, Запад је одржавао (док је могао) претећи силом и употребљавајући силу. А данас у очајању покушава да по свом старом правилу «завади па владај»  изазове светски грађански рат, спуштен друштвеним мрежама до нивоа појединаца или малих група, надајући се да ће тако уздрмати чак и Русију и Кину и спречити настанак Новог света.

Од свог устоличења, његова светост патријарх српски Порфирије говори о уједињењу народа и против сукоба, јер то је смисао постојања Православне Цркве и светосавског српског народа – уједињење у Христу, у највишим духовно-моралним вредностима, саборност кроз дијалог, љубав и сарадња са ближњима као пут ка спасењу.

Пошто је његова странка на својој скупштини уврстила сарадњу у својих 10 основних начела, српски председник Вучић је ових дана рекао: «Сукобе нека други изазивају, ми ћемо да уједињујемо народ  и све пристојне и нормалне људе. То је једина будућност ове странке и наше земље.»

Симфонија. Србија није случајно иницијатор Новог света.

Сарадња Србије, Русије и Кине својом суштином превазилази све нормативне оквире, представља пример свима и то ће бити све више.

Сарадња својом суштином мора превагнути над сукобима, чак и ако их спонзорише Фонд Рокфелера.

Владимир Кршљанин

 (Текст објављен у листу Политика 6.12.2021.)

The post СУКОБИ ИЛИ САРАДЊА appeared first on Први покрет за Србију.

Историја је показала да се моћ може градити и на људским слабостима и на људским врлинама.
Онај политички Запад који је у системској кризи, своју моћ ствара злоупотребљавајући људске слабости, а онај политички Исток, који ствара Нови свет, своју моћ гради јачајући људске врлине.

Наравно, има и врлина на Западу и слабости на Истоку. Ми нисмо за сукоб, јер смо са Истока. Ми смо за врлине и желимо да нико не доминира над другима, него да врлине уједине све људе света.

Људске слабости су деструктивне и материјалне, дакле смртне.
Људске врлине су стваралачке и духовне, дакле животне.
Људски врлине су Божји дар, који мења лице Васељене и даје јој смисао.

Историјска Србија, која се тада звала Југославија, носилац огромног ауторитета жртвеног победника у два светска рата, била је предводник Покрета непостројених земаља. Намерно употребљавам неуобичајени, буквални превод, да бих указао на суштину. А она није у «лавирању имеђу два блока», него у принципијелној опредељености за слободу и независност.

Данас нема два блока. Остао је само један, онај старији и ратоборнији. И није престао да покушава да друге земље построји и потчини. Али, о невоље за тај блок, опет је ту Историјска Србија, која се није дала потчинити ни НАТО пакту! Као ни пакту Централних сила, ни Тројном пакту, нешто раније. И опет су се непостројени, дакле слободни и они који теже слободи, окупили у Београду, у знак поштовања победнику над пактовима. Чак им се прикључила и Русија, један од главних градитеља Новог, врлинског, света, јер се вратила својим духовно-моралним темељима, схватајући да је сарадња победнички принцип, а не конфронтација.

80% буџета дотичног НАТО пакта дају земље које су изван ЕУ, па чак и изван Европе: САД, Велика Британија и Турска. Колико је Турска са С-400 заиста део НАТО-а, нико више није сигуран, док су се две преостале земље одлучиле да свом највећем изазову и конкуренту – Кини (не могу се они лако одрећи губитничке конфронтационе психологије, «ушла им у крв»), парирају не помоћу НАТО, него помоћу нове англосаксонске осовине АУКУС. Спаде књига западног глобализма на три слова. Ако им је за утеху, сви говоре енглески, па ће лако моћи да теше један другога.

Западни свет потреса енергетска криза настала из чисте глупости, инфлација, несташице у Британији, ковид-драма која не престаје да бесни, а ево спрема се и озбиљан друштвени трибунал против Ентони Фаучија као творца ковида! Све то показује не само да западне закулисне елите које својим новцем и апаратима присиле, манипулације и мрежног ратовања управљају «западном демократијом», нису дорасле да управљају светом, него и да њихово дивљање постаје опасно и по живот грађана западних земаља, чему ће се они убрзо, још одлучније супротставити.

Па нам онда утицајни амерички часописи Foreign Affairs и National Interest с времена на време сервирају предлоге о «сферама утицаја» и «новој Јалти», где би САД, Русија и Кина требало да поделе свет. У последњем таквом покушају, чак су великодушно Србију уступили Русији, да буде у њеној «утицајној сфери». Али, већ погађате, то «бацање удица» са циљем да се сачува и озакони бар трећина глобалне империје, оставља ствараоце Новог света потпуно равнодушним. Они не желе никог да потчињавају ни постројавају. Знају да је то пут у пораз, па можда и у пакао. Сарадња са свима и стваралаштво, то да. И тако настаје Нови свет, у коме нема места за империјалисте и глобалисте. Али за врлине људи и народа са Запада – да, свакако.

И тако, по невољи, тихо и без помпе, често у неутралним земљама, експертске делегације САД преговарају са својим колегама из Русије и Кине, о најосетљивијим питањима безбедности, разоружања, трговине и финансија.

Овде «код нас», на први поглед изгледа као да старина Бајден покушава да «Куртијеву владу» и «Инцков закон» као апсурдне реликте најтужнијег и најружнијег, оног балканског дела пропалог САД/НАТО агресивног униполаризма, утемељеног на терористима и бандитима проглашеним за «борце за слободу», кадровски ојача неким својим старим познаницима. Ипак, уверени да је старина Бајден свестан стања у свету, чији смо кроки горе изложили, ми се надамо да ће он овом приликом показати мудрост и да ће познавање региона од стране својих познаника искористити да исправи раније историјске грешке, а не да авганистанском прикључи и нови балкански пораз.

А Србији остаје да поносно и стваралачки, и још храбрије, води своју независну политику равноправне сарадње са свима, уверена у снагу својих принципа и својих савезника, а на добробит свих својих грађана, Историјске Србије, Отвореног Балкана и Новог света.

Владимир Кршљанин

(Текст је објављен у листу „Политика“ 28.10.2021)

https://www.politika.rs/scc/clanak/490743/Pogledi/Nepostrojeni-i-nepotcinjeni

The post НЕПОСТРОЈЕНИ И НЕПОТЧИЊЕНИ appeared first on Први покрет за Србију.

          Слободан Милошевић је као личност у свом темељу имао православне српске духовно-моралне вредности, а у надградњи научни, хумани и демократски социјализам. Та два сродна принципа он је спајао и оваплотио и у свом личном и у политичком животу.

          Био је човек огромне харизме, блиставог ума и бескрајне пожртвованости. Ниједног часа, чак ни у затвору, није га напуштала брига за породицу и саборце, утемељене на народноослободилачким ратовима ХХ века. А живот је, као народни вођа и Председник Републике, мирно и до краја посветио својој отаџбини, и на крају га за њу жртвовао.

          Држава СФРЈ у којој је сазрео, нашла се под ударом западног империјалистичког безакоња и агресије, који су деловали без задршке после рушења СССР. Он је бранио Југославију као модерну заједницу равноправних народа, обновио и сабрао Историјску Србију на њеним најславнијим духовно-моралним темељима и спроводио модернизацију економских и политичких односа у земљи у складу са највишим нивоом научних достигнућа, верујући у социјализам XXI века и у Нови свет. Можемо само да претпостављамо колико би његове идеје и програми били успешни у мирним временима, с обзиром да су нам дали довољно снаге да се 10 година одупиремо најстрашнијој економској, пропагандној, субверзивној и војној агресији уједињеног Запада на историјском врхунцу његове охолости и унилатерализма. Против њега и против нас су деловала три фатална фактора: 1) Уједињени политички Запад, предвођен са САД, а у нашем случају и Немачком, Британијом, Ватиканом и њима подређеним фашистичким и терористичким организацијама и агентурним групацијама на нашем простору; 2) Тадашња немоћ Русије и Кине да заштите међународни поредак настао после Другог светског рата; 3) Највећа злоупотреба УН у њиховој историји, када је, супротно међународном праву, Савет безбедности уводио санкције и оснивао нелегални трибунал против нас – жртава западне агресије. Надамо се да ће наше патње и жртве, крунисане Милошевићевим великомучеништвом у канџама трибунала, ослободити друге и да никад више нико на свету неће страдати на сличан начин.

          Милошевић је, упркос западној надмоћи, омогућио српски отпор у силом отцепљеним Хрватској и БиХ и угушио терористичку побуну на КиМ, одбио економску колонизацију Србије и војну окупацију запрећену у Рамбујеу и народном и својом моралном снагом, свакодневно преговарајући и борећи се за мир, изборио Дејтонски споразум и Резолуцију 1244, у чијем доношењу је помогла и Русија, ступивши због наше Голготе, на пут убрзаног опоравка и развоја.

          Слободан Милошевић је формално иницирао улазак наше земље у Савез Русије и Белорусије и започео је политику свеобухватног стратешког партнерства са Кином. Његови напори на путу равноправне сарадње и интеграције свих балканских народа још више су разјарили Запад.

          Народни вођа и весник Новог света је оборен добро оркестрираним америчким пучем, годину дана после војне агресије НАТО, када су англосаксонске тајне службе успеле да се пенетрирају у све друштвене поре, а земља је била до крајности исцрпљена десетогодишњим отпором најмоћнијем агресору у историји света.

          Међутим, данас опет имамо просперитену Србију, уважену у Европи и свету, која иницира Отворени Балкан и која има нераскидиво савезништво са Русијом и Кином. То је могуће јер су иза нас две Косовске битке, од епохалног значаја и за Србију и за свет. Она, из 1389, против Турске империје, предвођена Лазаром, и она из 1999, против Америчке империје, предвођена Слободаном. Србија је на путу Новог завета и Новог света.

          Слободанова петогодишња битка у Хагу, била је тежа и кобнија, а за историју је бар подједнако значајна као битка Димитрова у Лајпцигу, инспиришући слободољубиве људе света. Милошевићева одбрана претворила се у највећу оптужницу против злочина САД и НАТО, оптужницу која још није, али која мора бити материјализована, јер будућност Европе и света не могу почивати на заборављеном и некажњеном злочину разбијања Југославије, разарања и сатанизовања Србије и убиства њеног председника. Тек анулирањем последица овог Magnum crimena и рехабилитовањем његових невиних жртава, правда ће бити задовољена и Европа и Америка ће моћи да ступе у Нови свет. Пошто су одустали од вишегодишњег силовања Блиског и Средњег Истока, САД и њихови савезници морају напустити и Балкан, на којем су се најпре, и такође силом и злоупотребом УН, инсталирали.

          А да би се то догодило, зачетник и ствараоци Новог света, Србија, Русија и Кина, морају о том важном питању проговорити једним гласом. Томе су посвећени сви наши напори.

(Излагање на Међународној Интернет конференцији „МИЛОШЕВИЋ – ПРОТИВ НАТО ЗЛОЧИНА, ЗА НОВИ СВЕТ“ 1. октобра 2021.)

The post ВЛАДИМИР КРШЉАНИН: МИЛОШЕВИЋ И НОВИ СВЕТ appeared first on Први покрет за Србију.

Пораз НАТО у Авганистану?

Познати немачки политолог и недавни гост Београда, Александар Рар, у свом најновијем тексту под насловом „11. септембар и пораз Запада“, констатује да се после одласка из Авганистана НАТО приближио свом историјском крају. Јер, коме је потребна добро наоружана војна алијанса коју су разбуцали локални исламисти? А можда тај НАТО више и не постоји, само о томе Столтемберга још нису обавестили, нагађамо после шамара у вези нуклеарних подморница, који су Џо, Борис и «онај момак одоздо», онако успут, распалили Француској.

„Чак и председник САД, који је планирао крсташки поход Запада против светских диктатора, сада говори о окончању мешања Запада у унутрашње ствари других држава. Политика смењивања режима је завршена“ – констатује Рар и закључује да свет пролази кроз дубоке промене попут оних после распада СССР, и да Блиски Исток, Централна Азија и сав исламски свет прелазе у сарадњу и под утицај Кине и Русије, док су САД заувек изгубиле и наду у униполарни свет.

          Рара би требало подсетити да америчке авантуре на Блиском Истоку и у Централној Азији нису биле праћене онаквим јединством савезника као она 1999. на Балкану. Јер огромни НАТО је већ ту, самим тим што није однео победу, у ствари доживео пораз. А његово присуство није добило форму окупације, него резолуција СБ УН, које НАТО није у потпуности испунио.

          Чули смо ових дана да Кина захтева да се истраже ратни злочини које су САД и њихови савезници починили током 20 година окупације Авганистана (сам Авганистан је још увек нејак да такав захтев довољно гласно изговори). А САД се до краја године повлаче и из Ирака. Русија је Сирију заштитила од претње рушилачком америчком агресијом, а ових дана је уложила вето на продужење мандата мисије УН у Либији, због њених злоупотреба од стране Запада. Количина ужаса и злочина које је Запад посејао у овим земљама је готово бесконачна. Али реално је очекивати да ће све самосталнији исламски свет, оснажен сарадњом са Русијом и Кином, те дубоке ране успети да зацели, што се видело и на самиту ШОС ових дана.

          А на Балкану?

          Те ужасне авантуре су започеле и биле увежбаване на Балкану. Овде је оснажен вехабијски тероризам, рођен за борбу против Русије у Авганистану, овде су своја прва искуства стицали Бин Ладен и Ал Каида, уз подршку хитлеровско-усташких исламиста, овде је створена нарко-мафија за продају авганистанског хероина и људских органа, лоше скривена иза кулиса „независног Косова“, овде су и други чинили злочине, али увек уз подршку западних служби, а све те европске ужасе је у одговарајући пропагандни наратив заодевао скупи криминално-пропагандни орган НАТО-а, подметнут у систем УН, звани Хашки трибунал.

          Па ако НАТО већ одлази из Авганистана и са Блиског Истока, ако више нема ни Бин Ладена ни хероина, ни претензија да се мењају режими, требају ли икоме НАТО на Балкану, Хашки трибунал, Куртијева «влада» и Инцков «закон»? Мислим да не требају ни самим државама НАТО. Имамо сада Отворени Балкан и добро се међу собом разумемо, умемо да се дружимо, а ако нам затреба помоћ, затражићемо је од моралних држава, Русије и Кине. Па нисмо ми гори од Талибана!

          Историјска правда је кренула да брише последице унилатерализма. Овде на Балкану их још увек има превише. Маштовити планови западних амбасадора, са којима нас је недавно упознао Саша Јанковић и именовање Габријела Ескобара (за којим су власти СРЈ својевремено расписале међународну потерницу) не миришу баш најбоље и подсетили су ме на стреле упорно упућиване према Слободану Милошевићу (судар у подвожњаку, бомбардовање резиденције, дроперидол као окидач за инфаркт), као и на низ политичких убистава у то време. Али уверени смо да је то време неповратно прошло, да нико у НАТО не помишља да га врати, али ни да би независна Србија, ни друге моралне државе, то могле дозволити. Оно што нам треба је да се и на Балкану убрза брисање последица унилатерализма.

          У том процесу ни ЕУ не би требало да заостаје, због себе. А иначе, све више очију са Балкана окретаће се примерима Норвешке, Исланда, Швајцарске, Белорусије…

Морал и демократија

          Морална је она држава која ради на добробит свих својих грађана и поштује међународно право, а неморална је она која ради у интересу најбогатијих и силом намеће своја «правила».

Моралне државе се труде да усaврше своју стварну унутрашњу демократију, а неморалне настоје да своју лажну и корумпирану веома бучно другима силом намећу. За разлику од времена наше Голготе, данашњим светом доминирају моралне државе, које су све наши пријатељи. Верујемо, а и трудићемо се, заједно са нашим пријатељима, да и оне друге то постану.

                                                                   Владимир Кршљанин

(Текст је објављен у листу „Политика“ 27.09.2021)

https://www.politika.rs/scc/clanak/488543/Pogledi/Moralne-i-nemoralne-drzave

The post МОРАЛНЕ И НЕМОРАЛНЕ ДРЖАВЕ appeared first on Први покрет за Србију.

Владимир Кршљанин, виши саветник у МСП Србије, потпредседник Међународне словенске академије.

Русија и Кина предводе Нови свет.

          Нови свет чини већина човечанства, која се брже и праведније развија. Уједно, те земље су слободне од уцена, пљачке и насиља, који су долазили са Запада.

          У чему је ствар? Шта то има Нови свет, а што недостаје Западу? Две битне ствари. Прво, сарадњу као предуслов стваралаштва. И то сарадњу засновану на љубави, што је боље од присилне сарадње, а много боље од атомизираног друштва испуњеног конфликтима свих нивоа. Друго, моралну државу (Бабурин), која на добробит заједнице, макроекономским мерама подстиче развој економије и обезбеђује благостање, права и достојанство свих. Лепше речено, Нови свет има духовно-моралне вредности (Путин).

Нови свет представља тријумф људског стваралаштва и морала. Он је и тријумф многовековне тежње ка добру и праведности. Неки од нас ће у њему видети оваплоћење сна хришћанских, православних мученика, оваплоћење Новог завета, а неки ће видети оваплоћење сна палих бораца за слободу и социјалну правду. И сви ће бити у праву.

Запад је заувек изгубио историјску утакмицу, коју је сам наметнуо, и у којој је дуго био у вођству, користећи људска стваралачка достигнућа за ратове, убиства и пљачке. А опљачкано је користио као доказ своје супериорности, у коју неки још увек верују. Али љубав и људско стваралаштво су најбољи доказ да се без тешкоћа може нахранити и осам и осамдесет милијарди људи и да није потребно да ико од њих буде убијен, опљачкан или понижен.

Политички Запад је доминирао светом и још увек опстаје ослонцем на паганско римско правило divide et impera. И сада, иако више није најјачи, још увек следи то правило, можда надајући се преокрету, а можда јер не уме друкчије.

До скора, Запад се бавио сменом непокорних режима у свету покорнима. А у последње време, као да не брине за крајњи исход, већ само настоји да запали пожаре и створи конфликте на свим нивоима – од глобалног (супротстављање «демократских» земаља – читај Запада, ауторитарним, тј. земљама Новог света), преко регионалног (супротстављање Русије и ЕУ, Русије и Украјине, исламских земаља са Русијом и Кином, свих са Србима на Балкану), до микроплана (супротстављање група, групица и појединаца на друштвеним мрежама). Ово су тенденције опасне по многе у свету, укључујући и по саме западне народе, али су њихови резултати засад мали.

На смену све мање привлачним, чак и за сопствене чланице, евроатлантским интеграцијама, тј. НАТО и ЕУ, долази читав низ много демократскијих интеграционих процеса: Евроазијски економски савез, Шангајска организација за сарадњу, ОДКБ, «Појас и пут», Велика Евроазија, БРИКС, РИК и многи други, а и Покрет несврстаних показује нове знаке живота.

По облику и количини нагомиланих неправди, наш балкански регион је вероватно кључан за цео свет. Неправде у њему не смеју и не могу бити заборављене. Оне морају бити исправљене. Не могу да замислим стабилност Европе док се то не деси.

И управо овде се преламају све противречности и контрадикторности савременог света, позитивне и негативне.

Најновије негативне су инерциони аутоголови западне политике оличени у политици Куртијеве «владе» и Инцковом «закону», који отварају врата и Србији, али и читавом Балкану и Новом свету да крену у поништавање последица западне агресије, оверених печатом криминалног квазисуда званог Хашки трибунал, највеће тамне мрље и највеће преваре у историји УН – радио је као помоћно тело СБ УН, а у ствари био потчињен НАТО.

А позитивна новост је недавно добила ново име: Отворени Балкан. То је нови геополитички ентитет у Европи, који је иницирала Србија, који је историјска неминовност, која би требало да се прошири на читав Балкан и добро је што ужива подршку неких утицајних фактора на Западу.

Додајмо свему томе да ће крах двадесетогодишње окупације Авганистана значити и крај хиперпродукције наркотика која је створила и хранила нарко-мафију, УЧК и лажну државу Косово.

Србија је, знамо, помогла Русији и Кини да буду ово што су данас. А сада би, ослоњена на њих, можда могла да помогне и Западу да почне да игра конструктивну улогу у светским пословима.

Понекад нам изгледа да су цивилизацијске разлике између Запада и Новог света непремостиве. Уништење православља је вековима била опсесија многих јавних и тајних владара Запада. Ипак, данас постоји један неприкосновени принцип који нам је заједнички и који би могао довести до помирења, а тиме и до обнове и спасења Запада. Он се зове демократија. Али под условом да се Запад одрекне њеног корумпирања, односно погрешне вере да је исправно да најбогатији имају највећи утицај на демократске процесе и одлуке. У том случају ће и Нови свет бити потпун, а не лишен једне од четири стране.

(Текст је објављен у листу „Политика“ 20.08.2021)

https://www.politika.rs/scc/clanak/485871/Pogledi/Novi-svet-zapad-i-mi

The post НОВИ СВЕТ, ЗАПАД И МИ appeared first on Први покрет за Србију.

Владимир Кршљанин*

У новембру 1999. предложио сам председнику Милошевићу да се дан после 4. конгреса СПС, заказаног за фебруар 2000, са страним делегацијама које буду дошле на конгрес (с тим да буду позване не само левичарске, него и друге прогресивне и патриотске партије), одржи међународна конференција. Предлог му се допао и прихватио је.

          Знао је, као и ја, да нам је наша одбрана од агресије изградила славу међу народима и њиховим напредним снагама широм света. А притисак Запада на нас је растао и требало је искористити сваку могућност да се наша међународна позиција ојача.

          Радили смо вредно. Конференција је одржана 18. фебруара 2000. године под називом „Међународни односи у новом веку – за свет равноправних“. У малој сали Сава Центра окупило се близу 100 високих делегација политичких партија (од којих су 44 биле владајуће или водеће у својим темљама, а око 20 делегација су предводили партијски лидери) и 2 међународне организације из око 60 земаља света. Још око 30 партија из 20 земаља упутиле су нам писане поруке. Инспирацију раду конференције дао је и председник Милошевић, који је у свом говору на конгресу позвао на глобално организован отпор глобалном насиљу.

          Учествовале су делегације из следећих земаља: Албанија (2 партије), Ангола, Аргентина, Аустралија, Аустрија, Бангладеш, Белгија, Белорусија, Боливија, Бугарска (7), Вијетнам, Гана, Гвинеја, Грузија, Грчка (5), Данска, Египат, Зимбабве, Индија (3), Ирак, Ирска, Италија (3), Јерменија (2), Јордан (3), СР Југославија (3), Јужна Африка, Кенија, Кина, Кипар (2), ДНР Кореја, Куба, Лаос, Либија, Мађарска, Македонија (3), Молдавија (2), Мозамбик, Немачка, Непал, Никарагва, Палестина, Португалија, Румунија (3), Русија (7), Салвадор, Словачка, Сирија, Таџикистан, Турска, Уганда, Украјина (3), Холандија, Чешка, Чиле (2), Шпанија (2), Шри Ланка, као и представници Евроазијског социјалистичког конгреса и Светске федерације демократске омладине.

На моју иницијативу (сећао сам се Форума Сао Паоло), неки страни пријатељи су предложили да се овакве конференције политичких партија наставе да одржавају, сваке године у другој земљи, али увек под називом „Београдски форум за свет равноправних“, ради концентрације идеја и политичких снага са циљем изградње света мира, слободе, равноправности и солидарности. Предлог је акламацијом прихваћен. Сви смо знали да је конференција била велики успех. Био је то највећи и најзначајнији међународни скуп одржан у тој тешкој деценији у нашој земљи и један од најважнијих тих година у свету. Успех је сведочио о нараслој потреби напредних снага у свету да удруже своје напоре у борби за демократију у међународним односима и очување сувренитета и достојанства народа и држава, као и њиховог права на самосталан и неометан друштвено-економски развој. Од новоствореног Београдског форума се очекивало да буде место концентрације политичких идеја и снага, које ће у новом веку свима створити перспективе развоја, духовности и хуманости и учинити крај пљачки, насиљу и диктату. У Београду је свет манифестовао своју живорну заинтересованост за мир, равноправност и сарадњу.

Већ тада у Београду је констатовано да глобализам представља догматизам сличан фашизму, јер му је суштина – покори се и живи по нашим правилима или немој уопште да живиш. Истовремено је констатовано да је хероизам наше земље обележио крај 20. века и осветлио пут у нови миленијум.

          Затим смо покушали да нађемо следећег домаћина Београдског форума, али испоставило се да то није нимало лак задатак. Да окупи толико учесника из читавог света, могла је само партија која је имала велики углед. И која је била владајућа, или бар веома јака. Следећег домаћина нисмо нашли, а задесио нас је 5. октобар. После тога је и сва патриотска међународна активност земље морала да буде смањена.

          Поводом друге годишњице агресије, 24. марта 2001, једино је Милошевићев СПС, иако сам мета страховите репресије, смогао снаге да организује међународну конференцију (прву, у марту 2000. је организовала држава). Овог пута нисмо позвали партије, већ критичке интелектуалце из целог света, али смо наступили под брендом „Београдски форум“. Конференција је усвојила завршни документ под називом „Достојанством против варваризма“, у коме се констатује да је НАТО својом терористичком агресијом извршио напад на достојанство човечанства које је бранио српски народ. Само недељу дана пред своје хапшење, председник Милошевић је примао стране учеснике конференције у вили „Мир“ у неколико група. Истовремено, на конференцији која је истим поводом одржана у Берлину, бугарски професор и политичар Велко Валканов је увидео да се Милошевићу припрема судбина новог Димитрова, па је предложио оснивање Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића. У тај комитет је наредних дана ушла и већина страних учесника конференције „Београдског форума“.

          Пошто је и конференција 24. марта 2001. била успешна, у Београду је наредних недеља, на мој предлог, регистровано удружење „Београдски форум за свет равноправних“. Оснивачи су били 10 најугледнијих патриотских интелектуалаца тог времена, од Михаила Марковића до Драгоша Калаића. Тај „Београдски форум“ и даље постоји, пошто је 20 година потврђивао свој углед у земљи и ван ње под руководством некадашњег савезног министра иностраних послова, неуморног Живадина Јовановића. После Видовдана и противуставног изручења председника Милошевића Хашком трибуналу, у Београду је основано и друго патриотско удружење, „Слобода“, као национални комитет за одбрану Слободана Милошевића и део Међународног комитета. „Слобода“ је имала, а „Београдски форум“ и даље има тесну сарадњу са угледном међународном невладином организацијом „Светски савет за мир“.

          Показали смо да у свету постоји потреба да глобалним форумом прогресивних, напредних политичких странака, посвећених напретку својих народа, демократији и равноправној сарадњи. На врхунцу агресивног униполаризма, чија смо били жртва, можда нисмо успели да идеју о таквом форуму у потпуности остваримо, али смо својим примером допринели да Русија и Кина донесу своје стратешке одлуке и да данас предводе другачији и бољи свет. Оне то чине, не толико политичком идеологијом, колико духовно-моралним вредностима и – резултатима, дакле снагом реалне моћи, снагом примера.

          Најмоћнија економска сила на свету, Народна Република Кина, је поводом стогодишњице своје Комунистичке партије, одржала пре неколико дана, 6. јула 2021, светски онлајн Самит Комунистичке партије Кине и политичких партија света, на коме су учествовали лидери преко 500 партија из преко 160 земаља, што је вероватно највећи скуп те врсте у историји човечанства. Самитом је председавао лидер КП Кине и председник Кине Си Ђинпинг, а у „првој поставци“ самита директно су учествовали и председник „Јединствене Русије“ Дмитриј Медведев и лидер СНС и председник Србије Александар Вучић, као и страначки лидери који су и председници или премијери Јужне Африке, Казахстана, Аргентине, Вијетнама, Кубе, Зимбабвеа, Палестине, Пакистана, Филипина, Камбоџе, Мозамбика, Намибије, Конга, Шри Ланке, Боливије, Марока и Јужног Судана, као и председник Социјалистичке интернационале Јоргос Папандреу.

У свом уводном излагању, које је обележило Пекиншки самит, лидер КПК и председник Кине Си Ђинпинг је у најбољој кинеској традицији, изнео низ ставова – путоказа, који су звучали као пословице.

Мирни развој је непоколебљиви циљ КПК.

Кина никада неће тежити хегемонији, експанзији или сфери утицаја.

Демократија је право свих народа, а не ексклузивна привилегија неких.

Постоји више путева и начина остваривања демократије, то није само један стереотип.

Историјска достигнућа КПК и кинеског народа не би била могућа без великодушне подршке народа света.

Данашњи свет пролази кроз велике трансформације, невиђене у прошлом веку, због којих трендови мултиполарности и економске глобализације доживљавају дубоке промене – земље постају испреплетене, међузависне и међусобно повезане.

Човечанство је данас поново на историјском раскршћу. Мора да се определи између непријатељске конфронтације и међусобног поштовања, између деоба и сарадње, између нулте суме и „win-win“ ситуације (у којој сви добијају).

Кинески успех, сматра Си, јасно говори у ком правцу треба ићи: људски род је интегрална заједница, а планета Земља је његова отаџбина.

Он је предложио пет задатака које политичке партије у својој планетарној сарадњи треба да остваре: 1) изабрати курс изградње глобалне заједнице са заједничком будућношћу; 2) чувати и промовисати заједничке вредности човечанства, а то су мир, развој, равноправност, правда, демократија и слобода; 3) организовати развој који ће донети веће благодети свим народима на праведнији начин; 4) јачати сарадњу у сузбијању глобалних ризика и изазова; 5) унапредити управљање у циљу добробити народа.

Будимо увек градитељи светског мира, заступници глобалног развоја и чувари међународног поретка!

КПК је спремна да своје искуство у модернизацији подели са свим политичким партијама свих земаља. Као највећа политичка партија у највећој земљи, КПК ће свим силама тежити да допринесе добробити човечанства.

Мултилатерализам је кључни концепт савременог међународног система и поретка. Међународна правила морају почивати на општеприхваћеним нормама, а не на вољи мањине. Сарадња између земаља треба да служи целом човечанству, а не хегемонији одређених група – тако је Си у име КПК дао одговор на савремене изазове међународног поретка.

Председник „Јединствене Русије“ Дмитриј Медведев је истакао да је СССР активно подржавао борбу кинеских комуниста, а руско-кинески односи данас су достигли највиши ниво у историји и наставиће да се динамично развијају на основу Споразума о добросуседству, пријатељству и сарадњи, чије су важење Путин и Си недавно продужили. Он је подвукао и особит значај сарадње две земље у борби против коронавируса, која ће бити настављена у циљу помоћи земљама које су највише пострадале. Продуктивни дијалог и сарадња две владајуће партије нису јењавали упркос пандемији и даље ће се наставити.

Три српске прогресивне и владајуће странке: Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије и Покрет социјалиста, учествовале су у Пекиншком самиту. У својој видео-поруци лидер СПС Ивица Дачић је истакао да смо дужни да се залагањем за свет равноправних и за поштовање мултилатералног глобалног поретка сарадње одупремо интервенционизму, притисцима и примату силе над правом, док је лидер ПС Александар Вулин нагласио да је униполарни свет 1999. године бомбардовањем Србије доживео свој врхунац, али и почетак свог великог пада.

Учествујући у главној расправи на самиту, председник Србије и СНС Александар Вучић је истакао да је век КПК – век највећих промена у историји човечанства и да је ова партија заувек изменила судбину Кине и лице света, наслањајући се на више од 5000 година дугу традицију кинеске културе и цивилизације. Нема друге партије или политичке организације у свету која се може похвалити оваквим резултатима.

Данас кинеско друштво красе хармонично јединство и огромна стваралачка енергија, нагласио је Вучић и указао да таква Кина инспирише одолевање глобалним изазовима интензивном сарадњом у свим областима.

«Србија и Српска напредна странка коју водим, наставиће да снажно подржавају изградњу заједнице за будућност човечанства, зато што и ми у Србији чврсто верујемо у то да заједнички глобални проблеми налажу и захтевају искључиво заједничка решења остварена кроз мирољубиву сарадњу и координацију» – истакао је српски председник.

*виши саветник у МСП Србије, потпредседник Међународне словенске академије

The post БЕОГРАДСКИ ФОРУМ И ПЕКИНШКИ САМИТ appeared first on Први покрет за Србију.

Владимир Кршљанин, потпредседник Међународне словенске академије, виши саветник у МСП Србије

          Русија и Србија су, за време председника Владимира Путина и Александра Вучића достигле највиши историјски домет сарадње, и у квантитативном и у квалитативном смислу. Међусобно поверење, обим и квалитет сарадње далеко надмашују формалне обавезе садржане у билатералним уговорима.

          Србија и Русија су носиоци православне цивилизације. Србија је била саставни део и краткотрајни наследник Ромејског царства, а Русија је његов трајни наследник. То што су оне носиоци православне цивилизације, објашњава њихову изузетну блискост. Оне су се, кроз читаву историју, упркос најстрашнијим искушењима, показале као најдоследнији заштитници заједничких духовно-моралних вредности, а у складу са тим вредностима, сви људи, а пре свега сви православни су браћа. То је оно што Срби и Руси осећају једни према другима и што ствара њихово међусобно поверење, обим и квалитет сарадње.

          Захваљујући својој привржености духовно-моралним вредностима, Србија је одолела агресивном налету уједињеног Запада 1990-их и навела Русију да битно коригује своју спољну и унутрашњу политику. Захваљујући својој привржености духовно-моралним вредностима, Русија је данас војно-политички лидер човечанства, и заједно са Кином као економским лидером, чије су духовно-моралне вредности исте или веома сличне, ствара нови свет, свет сарадње, а не конфронтације.

          Сарадња Србије и Русије није само леп историјски пример сарадње два блиска народа, која има вишевековну традицију. То је истовремено сарадња која је за обе земље од кључног значаја за њихов опстанак и будућност. Као земља на „линији фронта“ у наметнутој конфронтацији са Западом, Србија је већ много изгубила – и територијално и економски, а прети јој се и новим губицима. Подршка Русије је једини начин да она опстане и врати значајан део изгубљеног. Као главни носилац духовно-моралних вредности, међународног права и новог мултилатерализма, Русија може доказати своју светску кредибилност само ако буде успешна у првом реду у сарадњи са земљама из свог цивилизацијског круга – дакле са православним земљама. Осим Русије, православни свет данас чине још само две крупне целине – Украјина и Балкан, чије зближавање са Русијом конфронтационо настројени Запад на сваки начин настоји да спречи. А то зближавање се може постићи само преко Србије, која је у савезништву са Русијом главни носилац балканских интергација од ХIХ века до данас, односно даљим успоном сарадње са њом.

[rl_gallery id=“4653″]

          Ипак, у овом часу, на спољну политику и Србије и Русије, па и на српско-руску сарадњу, највећи утицај имају односи са Европском Унијом. Ни Србија ни Русија не желе погоршање односа са ЕУ, а још мање да буду конфронтиране са уједињеним Западом. Шта више, као заступници цивилизацијског модела, односно духовно-моралних вредности које афирмишу сарадњу, а негирају конфронтацију, оне искрено заговарају сарадњу са ЕУ. Резултат тога су овако формулисани главни акценти српске спољне политике: 1) улазак у ЕУ; 2) војна неутралност (односно неулазак у НАТО); 3) никада нећемо увести санкције Русији. То није крај листе приоритета, у коју спадају и развој стратешког партнерства са пријатељским силама – Русијом и Кином, као и што бољи односи са САД, али ови главни акценти данас потпуно задовољавају и Србију и Русију, које знају да би евентуално приступање Србије нпр. Савезној држави Русије и Белорусије (формални покушај је постојао за време Милошевића, у априлу 1999), данас имало превелику цену, јер би га Запад прогласио за „руску агресију на једну европску земљу“. Са временом, евроентузијазам дела становништва Србије постепено опада, а последњу реч о евроинтеграцијама Србије ће дати сама ЕУ, зависно од тога да ли ће задржати садашњи негативан став по питањима Русије и Косова и Метохије. Дакле, или ће сарадња земаља ЕУ са Русијом бити могућа, или Србија неће бити у ЕУ. Са правом желимо сарадњу, али би за Србију могло бити сасвим адекватно и придружено чланство у ЕУ. Вреди приметити да се у недавно усвојеном документу СНС (и СПАС): Декларација о приоритетима националне и државне политике, ЕУ уопште не спомиње, већ су главни акценти мир, развој и независност.

          Сарадња као главна парадигма новог света, који предводе Русија и Кина, са својим духовно-моралним вредностима, ће несумњиво тријумфовати јер се већ показала као успешнија и јер даје шансу свима, за разлику од конфронтације, као деструктивне и морално и демократски дефектне парадигме света којим је, уз много неправде и људских жртава, управљао Запад.

          Припремајући се за нови свет, у којем ће имати значајну улогу, Русија и Србија се морају потрудити да што пре надокнаде изгубљено време и прекинуту сарадњу у хуманитарној сфери, односно у области образовања и културе у другој половини 20. века, када су, под западним утицајем, у Србији многи русофили били репресирани и прогоњени, а у Русији су многи заборавили на постојање Срба. Обнова вековима пожељних и инспиративних хуманитарних веза, неопходан је предуслов да садашњи огромни резултати у политичкој, економској, војној, технолошкој и другим сферама, трајно опстану и даље се развијају.

          У том контексту, у ове дане, када обележавамо 80 година од почетка Великог отаџбинског рата и устанка код нас одмах потом, као почетка гигантске заједничке борбе, која је свет ослободила од фашизма, оцењујемо као изузетно значајну, одлуку две земље да формирају у Београду Међународни институт историјског сећања. То ће бити прва у историји заједничка академска институција, са потенцијалом да афирмише истину о заједничкој Великој победи, али и о српској одбрани од западне агресије на почетку и на крају ХХ века.

          Приликом последње посете председника Путина Београду, и он и његов домаћин, председник Вучић су српско-руске односе назвали савезничким. Обојица су, током читавог дана испуњеног јавним иступањима, тај израз употребили само по једном – да никоме не засметају. Великим достигнућима у сарадњи није потребна велика реклама. За њих је довољно велико поверење. Србија и Русија су данас испуњене тежњом ка сарадњи, стваралаштву, правди, саборности и јединству. Верујемо да ће оне тај дух у перспективи јачати не само у својим односима, него и у целом свету.

[*] Овај аналитички текст је написан на позив Међународног дискусионог клуба „Валдај“, водеће think-tank организације у Русији и објављен је на руском и енглеском језику на њиховом сајту у рубрици „Мишљења експерата“, поводом одржавања руско-српске конференције „Русија на Балкану – поглед у будућност“ у Руском дому у Београду 24. јуна 2021.

https://www.politika.rs/scc/clanak/482420/Pogledi/Rusija-Srbija-i-Balkan
https://ru.valdaiclub.com/a/highlights/rossiya-serbiya-i-balkany-perspektivy/
https://valdaiclub.com/a/highlights/russia-serbia-and-the-balkans-prospects/

The post РУСИЈА, СРБИЈА И БАЛКАН: ПЕРСПЕКТИВЕ [*] appeared first on Први покрет за Србију.

Бог је Логос, смисао. Пре свега смисао живота – човека уопште и сваког од нас коме је стало до смисла, дакле који верује; затим свих људи, односно људске заједнице; и на крају живота уопште. Он је и смисао мироздања, васељене, кроз коју, стваралачким даром од Бога, саучествујемо у проношењу смисла, и у заједници са Богом, творимо њену самосвест.

До свеопштег смисла и смисла живота се не може доћи науком, већ једино вером.

Вера је и најпоузданији и најбољи начин да се формулишу, шире и чувају општељудске (цивилизацијске) вредности и морални принципи.

Вера је и иманентна потреба људске личности.

Може се веровати у различите, ефемерне и неконзистентне ствари. Али, онда нам измиче смисао, а ни опстанак нам није сигуран. И смисао спознајемо и свој опстанак сигурно и трајно штитимо једино вером у Бога.

Вера у Бога не противречи науци и стваралаштву. Напротив, она их чини ефикаснијим, кориснијим и праведнијим.

Добро и зло су, од Адама, специфичност човековог постојања и духа. Животињски свет успешно опстаје и без ових појмова. Бића која немају разума увек делују у складу са опстанком врсте. Једино човек, и за најтривијалније поступке, мора да донесе свесну одлуку. Он може да погреши, да буде зао и да сам угрози свој опстанак и опстанак људске врсте. Вера га штити од греха, зла и самоуништења.

Вера у Бога подразумева и покоравање Божјем Закону.
Божји Закон је највиши и најопштији закон. Закони природе су, по природи ствари, у сагласности са Божјим Законом.
Мојсије је примио Закон у облику 10 заповести, којима су забрањена, односно ограничена сва човекова понашања која воде греху и злу.

Показало се да одредбе Закона, формулисане као негативни програм, нису довољне. Човеков пад се наставио и зло је запретило да овлада човечанством и уништи га.
Хришћанска вера постаје вера у Свето Тројство и указује на пут спасења.

Наш Спаситељ, Исус Христос, Син Божији, чија појава међу људима доказује безграничну доброту и љубав Божију према људима – својој деци, и спремност да учини све за њихово спасење и садејство са Богом у ширењу стваралаштва и смисла, својом двоструком природом, својим учењем, својим примером и својом жртвом, крунисаном Васкрсењем доноси позитивни програм – пут Спасења, најсавршенији и најмоћнији путоказ за човека и човечанство.

Свети Дух надахњује пророке и светитеље, најдостојније међу нама, који су већ у земаљском животу обезбедили Царство Небеско. А надахњује и све нас, када у молитви, литургији и Светим Тајнама, општимо са Богом.

Срж учења и позитивног програма Исуса Христа садржана је у једном појму – љубави и две нераздвојне заповести које нас упућују на безграничну, свестрану и потпуну љубав према Богу – Логосу и идеалу добра и љубав према ближњему као предуслов опстанка, стваралаштва и спасења.

Хришћанска љубав подразумева и жртву.

Стваралаштво је колективни чин, и без љубави, што значи и без солидарности, милосрђа и друштвене правде, оно не може бити потпуно и победничко, односно не може обезбедити опстанак и спасење.

Појава и учење Исуса Христа је највећи духовни искорак у историји човечанства, а хришћанска вера је највећа, односно једина стварна духовна револуција свих времена.
Христово учење и хришћанска вера подразумевају превласт духовног над материјалним и искључују поредак покретан себичним материјалним циљевима.

Овакво учење је доживело тровековни најсуровији прогон у иначе религијски толерантној Римској империји, али се упркос томе неодољиво ширило.

Носиоци зла и предаторства, похлепни моћници, ради очувања свеоје моћи и власти над људима, почели су одмах да стварају опозицију – систем јавних и тајних организација и јеретичких учења, како би уништили хришћанство или бар онемогућили његов тријумф.

Та опозиција је веома моћна и делује до данас. Услед тога, у свету у коме делује православно хришћанство видимо обрисе богонадахнуте стваралачке цивилизације и насупрот њој – претњу предаторске западне антицивилизације.

На обе стране су људи, и имају много заједничког, али имају и дубоке духовне, психолошке и моралне разлике, које су логична последица многовековног различитог васпитања и традиција.

Стваралачку цивилизацију – демиургију, карактеришу љубав, сарадња, искреност, саборност и стваралаштво.
Предаторску западну антицивилизацију карактеришу лукавост, мржња, насиље, сукоби, грамзивост, конкуренција, конфронтација, хипокризија, индивидуализам и предаторство.
Данас је човечанство бројније него икад, али је технолошки напредак створио предуслове да нико не гладује, да сви имају пристојне услове живота, образовања и лечења, али и да планска привреда буде ефикаснија од тржишне. Ипак, многи на свету гладују и страдају у мукама, а планске привреде готово да и нема, јер предатори у очувању неправди и сукоба виде једину шансу да наставе своје владање светом.
Људска стваралачка достигнућа настала на Западу примењују се код нас искрено и у доброј вери, док им Запад одмах ствара зло наличје, односно могућност злоупотребе.

Наша друштвена организација је инклузивна, непартијска (уз усклађивање ставова кроз дијалог) и интегративна (стваралачки циљеви и морални принципи надилазе све врсте подела).

Њихова, болесна друштвена организација се темељи на римском принципу „подели па владај“ (који је за темељни јавно прокламовао тек и баш Јулијан Апостат), тајним организацијама и тајним службама којима стварају и продубљују поделе, такмичење, конфронтацију и рат на свим нивоима – од појединаца и малих друштвених група и предузећа, преко политичких партија, идеолошких и религијских заједница, друштвених организација и идеолошких и религијских група, до етничких група, нација, држава и њихових савеза.

Они хоће да нас савладају, потчине и униште на свој предаторски, конфронтациони начин, а ми хоћемо да обезбедимо превагу стваралачке цивилизације без конфронтације и путем сарадње. Наравно, уз јачање моћи којом ћемо одолети њиховим агресивним нападима ако их још буде, и „довести их к познанију права“.

У свету се већ види да стваралачка цивилизација мора однети превагу. Наше је да не губимо веру и не заборављамо где нам је место.

Владимир Кршљанин

The post ПРАВОСЛАВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА И НАШЕ ВРЕМЕ appeared first on Први покрет за Србију.

ЗАПАДНА АЛИЈАНСА ТРАЖИ ИЗГОВОР ЗА СВОЈЕ ПОСТОЈАЊЕ – ПРВО ЈЕ ТО БИО СССР, ПА СРБИЈА, А САДА – РУСИЈА

* Орган неофашистичког НАТО-а инсталиран у структуру Уједињних нација је Хашки трибунал – највећа криминална злоупотреба правосуђа и ОУН у историји. Само његово постојање компромитује међународно право
* Највећи део Балкана је применом начела divide et impera стављен под контролу или окупацију НАТО. Дуготрајност тако насталих сукоба је изговор за снажно присуство НАТО у региону. Зато и не постоји могућност да се ти сукоби реше политички, ако се за тим решењем трага у оквиру евроатлантскох структура
* Савез Србије и Русије краткорочно отклања непосредне ратне претње, а дугорочно води афирмисању најстаријих европских народа и њихових цивилизацијских вредности

ИЗЛАГАЊЕ ВЛАДИМИРА КРШЉАНИНА, СЕКРЕТАРА МЕЂУНАРОДНОГ КОМИТЕТА „СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ“ НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ “Mир и напредак, уместо ратова и сиромаштва”, БЕОГРАД, 23.3.2019.

Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал зубе поломи.
Његош

НАТО је олигархијско-корпоративна милитаристичка војно-политичка организација створена за деловање против СССР, односно Русије, односно православног света, и за држање целог света у покорности.

До 1999. он се прикривао иза своје Повеље која га је дефинисала као дефанзивну, одбрамбену организацију. Од те године међутим, он и званично постаје криминална организација, која је починила злочин против мира и многе друге злочине. На своју 50-годишњицу, у том злочину, прикривајући се концептом „хуманитарне интервенције“, НАТО је тражио и још увек тражи, изговор за своје постојање.

Прво је то био СССР, па Србија, а сада опет Русија.

САД, Британија, Немачка и други западни фактори користили су, и још увек користе за рат против Југославије, односно Србије, остатке и следбенике фашистичких организација и формација из Другог светског рата – у Хрватској, БиХ и КиМ.

Данас су њихови представници у власти у све три поменуте области, односно државе, у којима се и гаји спомен на фашистичке злочинце из Другог светског рата, на шта западне демократије реагују неадекватно или никако. Ову димензију би требало увек нагласити, кад се говори о НАТО агресији.

По свом карактеру са једне, и по начину деловања на нашем простору са друге стране, НАТО представља главну (нео)фашистичку опасност нашег времена.

Орган неофашистичког НАТО-а инсталиран у структуру УН је Хашки трибунал – највећа криминална злоупотреба правосуђа и ОУН у историји. Само његово постојање компромитује међународно право.

Србија није поражена у оружаној агресији 1999, али је поражена у хибридном рату, односно „обојеној револуцији“ следеће године. Од тог тешког пораза и окупације која је уследила, она се данас са муком опоравља, али се већ налази у процесу природне еволуције својих државних приоритета.

Њен херојски отпор 1999. је не само инспирисао снажење Русије, него је смртно ранио НАТО до те мере, да ће у његовој историји вероватно остати записано да је једина земља са којом је икад ратовао цео НАТО била Југославија, односно Србија.

Уз мученички хероизам Србије у отпору НАТО-у, стоји херојско мучеништво њеног првог човека, Слободана Милошевића. Низ истакнутих личности из многих земаља је то одмах уочио, оснивајући Међународни комитет за одбрану Слободана Милошевића.

Његова одбрана пред НАТО трибуналом у Хагу је истовремено оптужница и пресуда за НАТО. Њен садржај треба да афирмишемо увек када говоримо о НАТО агресији. Управо због тога, и због важних поука за читав свет, Милошевићев комитет и даље постоји и делује.

И данас су овде међу нама двојица од тројице садашњих копредседника – Сергеј Бабурин и Клаус Хартман, као и више чланова комитета: Фулвио Грималди, Тифен Диксон, Катрин Шиц, Џун Кели, Александар Мезјајев, Петер Бечер, Андреа Мартокија, Енрико Виња, Захари Захаријев и моја маленкост.

Милошевићев комитет подржава одржавање и закључке ове конференције.

Међународно право, на којем Русија с правом инсистира, и никад од њега неће одустати, као ни највећи део света, настало је победом Русије над Трећим Рајхом и силама осовине. Рат Русије против Исламске државе у Сирији показује да ни према данашњем фашизму неће бити милости, као што није било ни према оном пре 80 година. Зато Србија нипошто не сме одустати од својих историјских аргумената заснованих на међународном праву.

За то има непобедивог гаранта – Русију.

Захтеви за укидањем последица агресије, ратним репарацијама и кривичном одговорношћу не противрече сарадњи са народима Западне Европе и Северне Америке. Напротив, они су и за њих лековити, а за достизање праведног међународног поретка – неопходни.
Највећи део Балкана је применом начела divide et impera стављен под контролу или окупацију НАТО. Дуготрајност тако насталих сукоба је изговор за снажно присуство НАТО у региону. Зато и не постоји могућност да се ти сукоби реше политички, ако се за тим решењем трага у оквиру евроатлантскох структура.

Дугогодишње одржавање конфликта, па макар и као „замрзнутог“, није ствар воље Срба и Албанаца, него интерес НАТО.

Не постоји „вековни сукоб“ Срба и Албанаца, већ више горких историјских епизода, иза којих су увек стајале западне силе. Решење проблема КиМ и Балкана не може бити у промени граница, него у изградњи заједнице суверених народа и личности.

Неопходна претпоставка за стабилизацију Балкана на темељима сопствене историјске традиције јесте савез Србије и Русије. Краткорочно, он отклања непосредне ратне претње, а дугорочно води афирмисању најстаријих европских народа и њихових цивилизацијских вредности.

The post Кршљанин: НАТО представља главну (нео)фашистичку опасност нашег времена appeared first on Први покрет за Србију.

* Данашња Русија је довољно моћна, не само да нам помогне, него и да гарантује да нико против нас не сме да изврши агресију. Међутим, због деловања претходних марионетских власти, постали смо сувише зависни од Запада и треба нам више година да се успостави равнотежа и да наша размена са Русијом и Кином буде истог реда величине, а не готово 10 пута мања од размене са Западом

* У наше време, у последњих 5-6 година је пређена прекретница у светским односима: земље, чији је Русија несумњиви војно-политички лидер, а које осим ње, предводе и Кина и Индија, и које нису под контролом Запада, постале су у сваком погледу јаче од САД и њихових савезника. Тиме је Русија постала и светски лидер

* Ми своју цивилизацијску блискост са Русијом, коју имамо кроз читаву историју, због свог положаја, на граници са западним светом, никада нисмо могли да у пуној мери реализујемо. Сада је то и могуће и неопходно

* Једини начин да повратимо бар део онога што смо изгубили у сукобу са Западом, јесте да имамо Русију на својој страни

* Треба да будемо срећни – уверен је Владимир Кршљанин – због предстојеће Путинове посете јер су наше две земље најзначајније у утемељењу православне цивилизације, која је данас поново извор наде и за Европу и за свет. Штафета је из Другог Рима, прешла у Трећи, то јест Русију, преко краткотрајног Царства Душановог, а значај наших односа се сачувао до данас

ПРЕДСТОЈЕЋА посета Владимира Путина је важан корак напред у јачању Србије, и наравно, српско-руских односа, оценио је Владимир Кршљанин гостујући на ТВ Коперникус, у емисији „Добро јутро са Ђуком“.

Поводи за гостовање били су предстојећа посета руског председника и недавни излазак из штампе књиге „Србија и Русија: аргументи за нову политику“ Владимира Кршљанина (издање „Центра академске речи“ и „Информатике“).

Водитељ емисије, народни посланик Владимир Ђукановић је оценио да је у питању „изванредна књига, у којој су сакупљени вишегодишњи радови сјајног дипломате, једног од наших највећих познавалаца руске политике“.

Кршљанин је оценио да ми имамо, и да је то главни разлог додељивања ордена Александра Невског нашем председнику Александру Вучићу, врло стабилну узлазну линију унапређења српско-руских односа, од 2012. године до данас.

         – Неке области српско-руских односа су до тада биле потпуно или делимично забрањене, нагласио је он. – То се пре свега односи на војну и безбедносну сарадњу, али и економску и инвестициону политику, јер су путеви за долазак страних инвестиција били отворени само за западне компаније.

         Србија је данас у позицији – указао је Кршљанин – која је за Русију веома задовољавајућа, као једина европска земља која у својој спољној политици има константе које су за Русију веома важне: да неће никада ући у НАТО и да неће никада увести санкције Русији.

         То је последица – истакао је – и духовне традиције и прагматичне реалности у односима: ми у Русији имамо поузданог партнера вековима.

         На питање о опасностима од реакције Запада на јачање наших односа са Русијом, Кршљанин је одговорио да се Запад мења: без обзира што је заоштрио реторику, претње и санкције Русији, он више није у стању да делује онако снажно и јединствено како је деловао у кратком периоду свог униполаризма. А од санкција против Русије већу штету има сам Запад, посебно европске земље, него сама Русија.

         – У наше време, у последњих 5-6 година је пређена прекретница у светским односима: земље, чији је Русија несумњиви војно-политички лидер, а које осим ње, предводе и Кина и Индија, и које нису под контролом Запада, постале су у сваком погледу јаче од САД и њихових савезника. Тиме је Русија постала и светски лидер – подвукао је Кршљанин.

         Са западним унилатерализмом је заувек готово, а Запад пролази кроз системску кризу. Ипак то не значи ни да је сасвим изгубио снагу, ни да је престао да буде опасан.

         Дешава се, додао је, оно што смо 90-их прижељкивали: да Русија постане довољно моћна, не само да нам помогне, него и да гарантује да нико против нас не сме да изврши агресију.

         Међутим, због деловања претходних марионетских власти, постали смо сувише зависни од Запада и треба нам више година да се успостави равнотежа и да наша размена са Русијом и Кином буде истог реда величине, а не готово 10 пута мања од размене са Западом.

         – У новој политици, какву сматрам да Србија треба да води, односи са Русијом су кључни. Ми своју цивилизацијску блискост са Русијом, коју имамо кроз читаву историју, због свог положаја, на граници са западним светом, никада нисмо могли да у пуној мери реализујемо. Сада је то и могуће и неопходно. И зато што је Русија поуздани партнер са великим потенцијалом, али и зато што смо у западној агресији толико изгубили, и територијално и економски. А једини начин да повратимо бар део онога што смо изгубили у сукобу са Западом, јесте – уверен је Kршљанин – да имамо Русију на својој страни. И једино тако можемо бити сигурни и заштићени.

         Јер, између осталог, Запад увек примењује двоструке стандарде. За њих је прихватљива само она демократија која служи западном интересу. А врху светског капитала, који засад господари Западом, једини мотив је очување своје доминације у свету по сваку цену.

         Према Кршљаниновим речима, ми треба да увек будемо свесни да су Балкан и православље родитељи Европе. Ми смо Европи подарили вредности и принципе, а онда се Европа од њих удаљила.

         Орден Александра Невског је велики залог и одскочна даска за будућност. Он даје прилику Александру Вучићу да се уврсти у ред највећих српских државника. Вучић је орден заслужио напретком српско-руске сарадње, а сада је тренутак да се направи још већи корак напред.

         Ко је за Русе Александар Невски? Један од највећих симбола руске државности у одбрани од западних завојевача – који су хтели да нам узму душу и да нас потпуно промене у духовном смислу. Александар Невски је, стога, и један од највећих светитеља.

         Треба да будемо срећни – закључио је Кршљанин – што предстојећом посетом Владимира Путина имамо овако леп корак у развоју односа између Србије и Русије, који су за обе земље историјски важни. Јер, наше две земље су најзначајније у утемељењу православне цивилизације, која је данас поново извор наде и за Европу и за свет. Штафета је из Другог Рима, прешла у Трећи, то јест Русију, преко краткотрајног Царства Душановог, а значај наших односа се сачувао до данас.
 
Цело гостовање Владимира Кршљанина у емисији ТВ Коперникус:

https://youtu.be/IwY5uugrGWA

http://fakti.org/srpski-duh/dogodilo-se-ono-sto-su-srbi-dugo-prizeljkivali-da-rusija-bude-rusija-i-da-jemocna-da-ih-zastiti
 

Контакт за наручивање књиге СРБИЈА И РУСИЈА:
+381642243349
zoran.milosevic@yandex.ru
Цена: 1.500,00 ДИНАРА

The post Кршљанин: Посета Путина – важан корак напред у јачању Србије appeared first on Први покрет за Србију.

ЗАЈЕДНИЧКА ВРЕДНОСНА И МОРАЛНА УТЕМЕЉЕЊА

Излагање Владимира Кршљанина на Националном научном скупу „Поглед са левице – поглед на левицу“ организованом поводом два века од Марксовог рођења и 50 година Института за политичке студије и одржаном 12-13.12.2018. у Кући Крсмановића у Београду.

После краткотрајног периода западног унилатерализма, чија смо и ми били једна од жртава, али и «тврд орах», наступио је период свеобухватне кризе Запада, у којем не само да је англоамерички фактор изгубио способност да огромној већини човечанства намеће своју вољу, већ су се појавили реални савези моћних држава («Велика Евроазија», РИК, ШОС, БРИКС, ОДКБ…) који постају моћнији (економски, популацијски, политички, морално) од «евроатлантског» Запада предвођеног англоамеричким фактором. Приметимо да водећа улога у свим од Запада независним савезима припада Русији (и Кини). Све ово је било довољно да у политичку теорију и праксу уђе термин «постзападни свет» , који је у својим иступањима почео да користи и одмерени руски МСП Сергеј Лавров.

Краткотрајни западни унилатерализам био је последица краха социјализма у Русији и Источној Европи. Али, увод у «постзападни свет», била је на први поглед парадоксална појава – да је водеће место у новим од Запада независним савезима, заузела – капиталистичка Русија, док је улогу «тврдог ораха» одиграла, у почетку постсоцијалистичка, а затим и капиталистичка Србија. Притом, ове земље су на себе навлачиле већи или бар исти гнев и пропагандну канонаду Запада, него док су биле социјалистичке. Који је то фактор Запад за себе оценио опаснијим од социјализма, односно комунизма? То је – Православље. Притом, не смемо губити из вида да је најаутентичније и најснажније социјалистичко искуство у савременој Европи («западном свету») остварено баш у православним – Русији и Србији.

Намеће се закључак да су Православље и Запад, концептуално, чак цивилизацијски, супротстављени.
Трагична контроверза између позитивних и негативних димензија Југославије, уништене у агресивном погоду западног унилатерализма, а о којима смо расправљали поводом стогодишњице њеног оснивања, потиче од непомирљивих супротности (које су дошле до изражаја у безброј историјских ситуација, а најјасније у 20. и 21. веку) између православног цивилизацијског кода, и западног, као његове антитезе.

ПРАВОСЛАВНИ цивилизацијски (оригинални европски, вредносно-морални) код је утемељен на две основне хришћанске заповести, на љубави и искрености, на људској заједници, сарадњи, стваралаштву и друштвеној правди. Човеков живот треба да пролази у добрим делима, као тежњи ка спасењу, а спасење ни један људски ауторитет човеку не може гарантовати.

ЗАПАДНИ квазицивилизацијски, односно антицивилизацијски код је утемељен на тобожњим хришћанским темељима, а у ствари на завери да се хришћанска вера злоупотреби ради људске себичности и похлепе, које хришћанство негира. Стубови западног кода су јавно рационализам, индивидуализам и приватна својина, а полујавно похлепа, конкуренција и социјал-дарвинизам. Спасење се може купити (католичка варијанта) или је гарантовано свима који поштују поредак (протестантска варијанта).

Ове две цивилизацијске антитезе се међусобно у потпуности искључују. Постојање једне искључује постојање друге. Њихово мешање је доктринарно непожељно, чак и забрањено, а пример Југославије показује да ни компромис није могућ, јер је Православни код искрен и мирољубив, а западни лукав и агресиван . То је довело до усташког геноцида над Србима, који је у коначном билансу уништио Југославију, заувек осуђујући њене противнике и китећи венцем мученика њене браниоце.

Иако је социјал-дарвинистичку подвалу Запада раскринкао још Кропоткин 1902 , доказујући да је чак и у животињском свету „узајамна помоћ“ – фактор значајнији од конкуренције, западни „принципи“ („човек је човеку вук“) обележили су читав 20. век.

„Рат Запада против Балкана почео је у 4. веку“, говорио је наш водећи православни мислилац и историчар цивилизације, Жарко Видовић. И заиста, (Источно) Римско царство, односно источно-медитерански регион, коме и ми припадамо, је прихватањем хришћанства као званичне религије, постало и по културним, развојним и државним дометима, и по дужини трајања, очигледни и неупоредиви темељац Европе и њеног стваралаштва. А престоница Ромејског царства се налази на Балкану.

Шта је хришћанство донело Европи и свету? У верском и есхатолошком смислу – пут спасења, а гледано из научног угла – највећу духовну и концептуалну револуцију свих времена.

Нови закон, односно у хришћанском смислу је боље рећи Нови Завет (Господа нашега Исуса Христа) садржи две основне заповести:
«Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.» (Лк. 10.27)

Поред тога, јеванђеља мало о чему говоре тако експлицитно као о дистанцирању од богатства, похлепе, новца и зеленаштва:

Мт
4.4. А он одговори и рече: Писано је: Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.
5.6. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;
5.9. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;
5.10. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
5.11. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.
5.12. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.
5.20. Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско.
5.48. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.
6.24. Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.
6.31. Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се одјенути?
6.32. Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово.
6.33. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.
10.34. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач.
12.25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати.
19.18. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно;
19.19. Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.
19.23. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у Царство небеско.
19.24. И опет вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божје.
22.36. Учитељу, која је заповијест највећа у Закону?
22.37. А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.
22.38. Ово је прва и највећа заповијест.
22.39. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.
22.40. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци.

Мк
10.42. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа угњетавају их, и великаши њихови злостављају их.
10.43. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи:

Лк
6.31. И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.
14.33. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик.
17.20. А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин.
17.21. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.
19.45. И ушавши у храм, стаде изгонити оне што продаваху у њему и куповаху,
19.46. Говорећи им: Написано је: Дом мој, дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку.

Јн
15.12. Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим.
15.13. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.

То је дакле и божански и природни (биолошки) и људски (друштвени и морални) закон у коме је основни појам – љубав, који са једне стране најбоље одражава људску природу, а са друге, даје хомо сапиенсу универзални коректив неопходан за опстанак врсте (животињама инстинкт обезбеђује одржање врсте, а човек сваку одлуку мора свесно да донесе) – неопходност САРАДЊЕ (и солидарности), односно узајамне помоћи, јер је једино у сарадњи људи могућ стваралачки рад (тј. стваралаштво је колективни чин), који (а то нам јасно показује напредак технологије) може да омогући не само преживљавање, него и благостање за цело човечанство, без обзира на његов раст.

Овакав закон, ако би постао општеважећи, искључује могућност да се у свету очува поредак заснован на насиљу, пљачки и експлоатацији. Зато се истовремено са хришћанством рађа и његова контрапозиција, која до данас настоји да хришћанство извитопери и злоупотреби за очување ПРИВАТНОГ ВЛАСНИШТВА ПОЈЕДИНАЦА над светом, што укључује и животе већине. Запад нас упорно обмањује да се његово фетишизирање приватне својине и слобода и права појединца темељи на хришћанству. У Новом завету о томе нема ни помена. А као што смо видели, постоје експлицитне одредбе које искључују могућност да капитализам може бити у складу са хришћанством, односно православљем. А управо због ових суштинских одступања, западне јеретичке, квази-хришћанске доктрине (католицизам, протестантизам) су изгубиле право да се сматрају хришћанским.

Улогу Катехона, односно силе која задржава продор антихришћанства, после Ромејског царства (и краткотрајног Душановог) је преузела Русија. А „западни рат“ се, не напуштајући Балкан као мету, проширује на Русију у којој добија главног, цивилизацијског противника. Крсташки ратови, подршка Турској, Први и Други светски рат…
Најбеспоштеднију критику јеретичке, антихришћанске, западне Европе дао је Свети Николај Жички у своме делу „Кроз тамнички прозор“ . Иако се ради о једном од најзначајнијих и најталентованијих хришћанских мислилаца савремености, није случајно да ово његово дело још није преведено на енглески језик.

Да бисмо сагледали место левице (и социјалистичких идеја) у данашњем свету, а поготову њихову перспективу, марксистички историјско-материјалистички дискурс, са својом сменом друштвено-историјских формација (робовласнишво, феудализам, капитализам…) нам није довољан. Маркс је дао бриљантан опис и критику функционисања капитализма, али је „историјски материјализам“ само једна сликовита екстраполација политичке историје Запада. Оне земље у којима није било могуће ове формације јасно препознати (пре свега Русија, али и већина земаља Истока и некадашњих колонија), олако су називане „заосталим“.
Иторија залагања за праведно друштво траје откако је света и века и може се пратити у разним традицијама, а у нашој од старозаветних времена.

Један од отаца утопијског социјализма масон Сен-Симон, одрицао је могућност остварења социјализма без хришћанства и до краја живота је настојао да их теоријски уједини. Сам термин ‘социјализам’ је увео његов ученик, такође масон, Пјер Леру, објављујући 1834. своју књигу „Индивидуализам и социјализам“ . Потребу за овим појмом наметнула је потпуна суровост капитализма, који је уништавао милионе људских живота. Са становишта науке и политике, људима је требало понудити другачији поредак.

Дакле и појам, и теорија социјализма настале су, у односу на цивилизацијску противречност Православље-Запад, сасвим недавно, и то у окриљу Запада. Стога је марксистичко-лењинистичка, или класична комунистичка револуционарна доктрина била, на основу западног искуства, а) потпуно материјалистичка и б) потпуно антиклерикална, што је ову доктрину осудило на пропаст, без обзира на значајна достигнућа у изградњи социјализма. Љубав, без које је немогућ хуманизам, је најважније људско осећање, а тиме и најважнија одлика човека. Као таква, она спада у сферу духовног. Запад и материјализам искључују љубав из теорије и друштвеног живота, па људи лишени љубави и духовности, као својих основних одлика, остају заробљеници капитализма. Западни капитализам, у чијем се окриљу родио комунизам, као његова антитеза, био је безгранично суров и насилан. Стога делује логично мисао да се такав поредак може не само савладати једино насиљем, него се и његова алтернатива мора одржавати – диктатуром и терором.

Русија (и Србија) 19. – почетка 20. века биле су запљуснуте западним идејама. Ни Православна Црква није налазила начин да им се ефикасно супротстави, него се и она прилагођавала. А међу православно васпитаним становништвом, осећала се потреба за добрим делима, подвижништвом и саможртвовањем. На такав начин су се безобзирности капитализма супротстављали једино комунисти. И зато је њихова револуција најдубље корене пустила баш у Русији и Србији. Нажалост, на западном искуству заснован и сурово примењен антиклерикализам, али и „црвени терор“, створио је непотребне и до данас незалечене ране у друштву, које су довеле и до делимичне реторзије после пада социјализма. Делимичну рехабилитацију положаја Православља у Русији спровео је током Другог светског рата Стаљин, али је она успорена и заустављена после његове смрти.

Данас се на челу Русије налази оцрковљени православни верник Владимир Путин. Због свог православног карактера и православног вође, иако има исти уставни, економски и финансијски систем као западне земље, данашња Русија се у свету понаша битно другачије од западних земаља, то је свима очигледно и буди наде остатку света и људима на самом Западу. Важно је приметити да је и лидер Комунистичке партије Руске Федерације (која се налази у конструктивној опозицији) Генадиј Зјуганов – декларисани православни верник.

Дакле, може се закључити да се комунистички револуционарни покрет у Русији (и Србији) у историји појавио као „негација негације“ у односу на Западни капитализам неприродно наметнут православној Русији (и Србији). Тиме је он као такав на крају сам себе поништио, отварајући пут за хармонично православно друштво. А пошто такво друштво по дефиницији не може бити капиталистичко, на значају добија руско (и српско) конкретно историјско искуство у изградњи социјализма.

Летална криза Запада којој смо сведоци, је и летална криза капитализма. Осим духовних, постоје и два јака рационална разлога да капитализам буде замењен социјализмом, а оба се своде на већу ефикасност социјализма. Прво, живимо у свету у коме технологија може да обезбеди благостање за све, а у свету је много гладних, болесних и убијених. Друго, данашњи компјутери нам омогућују да планска привреда буде ефикаснија од тржишне. А са православног становишта могли бисмо довести у питање и постојање приватне својине и новца, о каматама да и не говоримо.

Да се овај процес већ одвија и у пракси, показује пример државотворства на подручју најмлађих, самопрокламованих држава – Доњецке и Луганске Народне Републике, које за своје темељне, општеприхваћене идеје проглашавају – Православље и социјализам, блиске на моралном и вредносном плану . Потребно је даље разрадити и јединствену друштвену и политичку теорију, засновану на овим темељима и тако превазићи конфликтну друштвену располућеност (укључујући и ону „лево“ – „десно“), која је последица западног антицивилизацијског кода.

The post ПРАВОСЛАВЉЕ И СОЦИЈАЛИЗАМ appeared first on Први покрет за Србију.